NEĆE MOĆI: Ima li ovde Orvela

PRED vama je, dragi čitaoci, još jedan "neoriginalan" naslov, koji je u stvari referenca na antologijsku rečenicu bivšeg ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Konuzina, a ne njegovog imenjaka i naslednika Čepurina, kako to neki misle. Možda je pominjanje Orvela još neoriginalnije, jer su njegova predviđanja u današnjem svetu postala stvar svakodnevice, pa oni koji ih uočavaju stalno podsećaju na njega pokušavajući da počine krivično delo saopštavanja istine u svetu postistine koji nam se želi nametnuti. Meni nije toliko bitno jesam li originalan ili ne, jer to je samo pitanje forme. Meni je stalo do suštine koju vam želim preneti u svojim kolumnama i bitnije mi je da li ono što vam pišem istina ili ne. O tome procenite sami. Imate tu slobodu i ne morate je "sami sebi davati", ali je morate uzeti.

PONOVO, po ko zna koji put, suočeni smo s matricom koju su domaći autošovinisti preuzeli od svojih kolonijalnih gospodara, matricom koja se do sada pokazala dosta uspešnom i kod nas, a i u zemljama u kojim je izmišljena. Metoda je vrlo jednostavna i ne odnosi se samo na polje sukobljavanja misli i ideja, nego i šire. Recept je sledeći. Oni prvo napadnu. Bespoštedno, koristeći se brutalnim sredstvima, bezočnim lažima, izvrtanjima, uvredama. Potom, ako se usudite da odgovorite, počnu da viču kako su, u stvari, oni žrtve vaše verbalne ili fizičke agresije i praveći od sebe žrtve, obezbeđuju sebi pravo da vas išibaju i razapnu, ako požele. A žele.

S TOM metodom smo se u njenom najbrutalnijem obliku prvi put susreli tokom ratova. Nije malo primera. Od Vukovara, gde su proustaške paravojne hrvatske formacije prvo tamanile Srbe i pod opsadom u kasarni držale golobrade regrute JNA pa posle odbrambene reakcije sebe proglasile za žrtve, preko klanja u Skelanima i Kravici, do napada na civile, policajce i vojnike na Kosovu.

OTVORENOG rata više nema, ali se podjednako bestijalna agresija i dalje sprovodi. Sada u onome što bi se najkraće moglo opisati kao rat ideja. Brojni su primeri kada neka od perjanica domaće autošovinističke elite nebiranim sredstvima udari po nekoj srpskoj instituciji, tradiciji, karakteristici ili ličnosti. Koliko god taj napad bio primitivan i nedoličan, on se automatski podvodi pod borbu za slobodu izražavanja, misli, kritike i koliko god kukavički on bio, karakteriše se kao "hrabrost". Sjajno je to i nadasve argumentovano ovih dana na primeru Dinka Gruhonjića opisao izvanredni Slobodan Antonić u tekstu "Oni samo čekaju Dunav da se zaledi", koji su prenele i "Novosti".

U JEDNOM tekstu zamišljenom kao odgovor na moju prošlonedeljnu kolumnu slabe i jezičke i logičke utemeljenosti meni se u tom stilu spočitava što sam "sebi dao slobodu" da nešto kritikujem. Čudno je i zaista neočekivano da ljudi kojima su usta puna slobode misli i govora, koji se zalažu za pravo na kritiku bilo kome to osporavaju, odnosno da se čude što neko sebi daje takvu slobodu. Kao da je to posebna privilegija u jednom otvorenom i demokratskom društvu čemu pre svih oni tvrde da teže.

OPASNA je to teza. Mnogo opasnija nego što vam se na prvi pogled može učiniti, jer se iza nje krije ideja da bilo kome slobodu za iznošenje mišljenja i kritike neko drugi treba da da. Slobodu koja je, inače, zagarantovana i našim ustavom i pratećim zakonima. Ako mi sami sebi ne možemo dati tu Ustavom garantovanu slobodu, ko nam je daje? Oni? Nekakvi samoproglašeni moralni arbitri? Odakle crpu autoritet za tako nešto? Iz nagrada dobijenih za tobožnju borbu za ljudska prava dodeljenu od onih koji su ta ista ljudska prava pogazili gde god su stigli na kugli Zemaljskoj? Ako nisu oni, da nije neki opskurni centar moći što delegira tužioce i sudije koji po Srbiji (i drugde) treba da određuju ko sme, a ko ne sme da kritikuje, i ko sme, a ko ne sme da misli?

LEGITIMNO je, tvrde oni, kritikovati i ruglu izvrgavati vekovne kanone Srpske pravoslavne crkve, nasleđe i tradicije srpskog naroda i države, pa na koncu i odluke demokratski izabranih vlasti, ali nije legitimno i za to ne može postojati sloboda da se kritikuje "uređivački koncept" jednog lista i "politika" jednog političkog tela. To su njihove svete krave koje se ne smeju dirnuti. To su legitimni "kanoni" autošovinizma koji su nedodirljivi za svakog ko ne pripada tom krugu "prosvećene elite".

DRZNETE li se da odgovorite na napad prvosveštenika građanističke crkve, pokušate li da odbranite sebe, ili drugog, vi ste zver koja se momentalno dehumanizuje i na koju se otvara vatra iz ličnog naoružanja pešadinaca na liniji fronta uz podršku baražne artiljerijske vatre međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih i drugih prava.

PROBLEM je, dakle, ko kritikuje i ko, odnosno šta je predmet kritike. Nije problem ni kako se kritikuje ako je meta na "pogrešnoj strani", a kritičar na pravoj. Onda se može i puška uperiti u tu "Zver", onda se može i Srbija nazvati nacističkim koncentracionim logorom. A znamo kakvi su oni koji takvim logorom upravljaju i koji taj logor mogu voleti. A i šta se s njima radi.

I KAKO onda ne podsetiti na Orvela? Kako, kada ti ljudi potpuno dele svetonazor svinja iz njegove "Životinjske farme" da su "sve životinje jednake, samo su neke jednakije od drugih". Nekima je dozvoljeno sve, a neki treba da traže dozvolu i za najnormalnije stvari. Ponovo, ako neću ja i bilo koji drugi novinar "sebi dati slobodu", ko će nam je dati? Rob je samo onaj ko čeka da drugi dođe i oslobodi ga.