MAT KULTURI: Zašto je na ispraćaju Brane Šćepanovića bilo više šahista nego književnika

U SMRTI su svi isti, a da način na koji se od nekoga opraštamo mnogo više govori o živima, nego o pokojniku i njegovim zaslugama, potvrdio je i ispraćaj velikog pisca srpske književnosti Branimira Brane Šćepanovića.

Među dvadesetak ljudi koji su za njegovim kovčegom hodali na beogradskom Novom groblju, najviše je bilo njegovih - šahista. Još jedan mat za našu književnu i javnu scenu! Ne samo da mu dužnu počast, brojnijim prisustvom, nisu odala "braća po peru", nego se ni reč o njegovoj sahrani, ako se izuzmu "Novosti", nije pojavila u medijima. Ni štampanim, ni elektronskim.

Unutrašnja strana ledenog vetra (koji je pratio Branino prisustvo na ovom svetu) podsetila je i na decembar od pre jedanaest godina i hladan oproštaj od akademika Milorada Pavića (ako se izuzme pročitano pismo Svetlane Velmar Janković). Na Pavićevoj sahrani, pisci su se mogli prebrojati gotovo prstima jedne ruke. Velikog pesnika Stevana Raičkovića, pre toga, ispratile su kolege, ali nijedna TV kamera, nijedan zvaničnik... Ovo nisu usamljeni primeri.

Gubitak koji ostaje iza nekoga, ne meri se veličinom sprovoda, ali ritual opraštanja jeste jedna od poslednjih prilika da se pokaže poštovanje, možda i ono koje im za života, iz bilo kog razloga, nije ukazano.

Da li ovakvi oproštaji ukazuju i na to koliko nam više nije stalo do onih koji nam u nasleđe ostavljaju riznice duha? Koliko je to, poslednjih decenija, korenito urušen sistem vrednosti našeg društva da nam neki od najumnijih ljudi odlaze u gotovo gluvoj tišini? Dobijaju, doduše, mnogi među njima zasluženo mesto u Aleji zaslužnih građana. Ali i tu počinju da važe neka druga merila.