NOVI ULTIMATUM: Holbrukov dokument potpuno razobličio stvarne ciljeve SAD 1999. godine u SRJ

DRUGI deo tematskog diptiha Radio-televizije Srbije pod naslovom "Kumanovo - pregovori pobednika" autora Miloša Milića, otkrio je više nepoznatih detalja o sudbonosnim zbivanjima ratne 1999. godine nego što je to bio slučaj sa prvim delom - filmom "Rambuje - srpska priča", za koji smo već konstatovali da je vešto upleteni spin o navodnoj odgovornosti tadašnjeg političkog vrha Srbije za izbijanje rata.

Ako ništa drugo, sada je jasno da je Rambuje predstavljao pokušaj da se ostvari "užasni izgovor" (Henri Kisindžer) za bombardovanje i vojnu okupaciju jedne suverene članice Ujedinjenih nacija bez ikakvog predteksta i saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Da razlog za agresiju, koju je u martu 1999. poveo NATO nije bio ni u kakvom teroru nad albanskim civilima niti u navodnoj "humanitarnoj katastrofi", koju je ova vojna akcija trebalo da spreči, nego u nečem sasvim drugom, potvrđuje dokument od 20. aprila 1999, sa kog je u Vašingtonu nedavno skinut embargo. To je službeni memorandum Ričarda Holbruka, u kom se bez ikakvog zazora kaže: "Naš stvarni ratni cilj, zvanično ili nezvanično, mora biti promena na čelu Jugoslavije. Instinkt mi govori da je Milošević gotov, ali se ne može predvideti kako i kad... Naš najvažniji cilj treba da bude podsticanje promene režima. Ako Beograd ne iznese kredibilnu pregovaračku ponudu, treba da pojačamo bombardovanje dok to ne učini. Bombardovanje treba da se nastavi tokom pregovora."

Holbruk ovim priznaje da je direktno odgovoran za ratni čin agresije na jednu suverenu zemlju sa ciljem obaranja njene legalno izabrane vlasti. Malo je dokumenata u istoriji međunarodnih odnosa kojim se ovako prostački i drsko priznaje takav zločin, što je svakako razlog za pomno skrivanje ovog dokumenta u proteklih dvadeset godina. Ali se postavlja i pitanje zašto je Vašington baš sada rešio da ga objavi? Štaviše, Holbruk u ovom dokumentu najavljuje i čudovišni nastavak: "Snage NATO ući će kao osvajačka sila koja će onda ostati okupaciona. Ako napadnu, neće moći da se zaustave na Kosovu. Moraće da gone srpske snage duboko u ostatak Srbije i Crne Gore. A možda i do samog Beograda... Ako se odlučimo za takvu politiku sigurno ćemo pobediti. Ali, to bi moglo da znači ozbiljne žrtve. Da to predstavim pomalo melodramatično - hoćemo li imati 'Dejton' ili 'dan D'?."

Nema sumnje da Holbruk ovde zagovara masivnu vojnu intervenciju SAD, dakle prvi rat na tlu Evrope od Drugog svetskog rata, uz upotrebu velikih kopnenih snaga i ogromne žrtve, nimalo melodramatično upoređujući ovu invaziju sa iskrcavanjem u Normandiji juna 1944. sa svim konotacijama koje ovaj događaj ima u istoriji sveta. Ko god da je odlučio da sačini ovaj dokument, uspeo je da polovini Evrope digne ono malo kose na glavi. Tim pre što je aktuelni predsednički takmac Džo Bajden, tada potpredsednik SAD, i sam zagovarao ovakvu ratnu opciju: "Treba da odemo u Beograd i da okupiramo tu zemlju u japansko-nemačkom stilu", rekao je, misleći pod time da je Srbija trebalo da bude okupirana kao Nemačka i Japan posle Drugog svetskog rata. "I trebalo je da imamo javna suđenja da bismo uklonili masku ove srpske viktimizacije kako bi ljudi u Srbiji znali šta se događa. To je jedina stvar koja će na kraju uspeti", rekao je Bajden u emisiji Meet the Press na televiziji NBC, 9 maja 1999. godine.

U međuvremenu su se dogodile Košare i Paštrik. Srbi su jasno pokazali šta bi donela američka kopnena invazija na tlu Evrope i naterali ceo Zapad na novo razmišljanje. Posle prvih mesec dana rata bilo je jasno da nema ništa od "melodrame" u Holbrukovom stilu. Na sceni se tada pojavio drugačiji akter, Klintonov prijatelj Strob Talbot u ulozi novog posrednika. To je sledeće otkriće emisije "Kumanovo - pregovori pobednika": za ključne igrače u okončanju agresije na SRJ dovedeni su jedan Finac i - jedan Rus, kome je Amerika odredila naročitu ulogu. Naravno, sasvim namenski Rus, Viktor Černomirdin, koji je "prečuo" izričita ovlašćenja svog predsednika i radio sve vreme u korist srpske štete, po diskretnim, ali odlučnim zahtevima Klintona. Na sve vapaje Miloševića odgovarao je kratko: "Ili prihvatite, ili ne." Kad mu je dodijalo, povukao je šakom po glatkom stolu i rekao: "Ako ne potpišete, Beograd će biti sravnjen sa zemljom - ovako."

Vodeći ruski general Leonid Ivašov, koji je u avionu prilikom dolaska u Beograd Černomirdina otvoreno nazvao izdajnikom, tvrdi u emisiji da je Černomirdin tako postupao jer su mu Klinton i njegov potpredsednik Gor obećali da će podržati njegovu (Černomirdinovu) kandidaturu za predsednika Rusije. Kako bilo, Milošević se sledećeg jutra pojavio "crn u licu, kao da je bio u rudniku mesec dana" (prema rečima njegovog saradnika Zorana Anđelkovića) i odobrio famozni papir, tj. prosledio odluku Skupštini SRJ. Srećom, kumanovski vojnotehnički sporazum bio je daleko od kapitulacije. A što se Černomirdina tiče, on je, posle ovoga, precrtan. Jeljcin se definitivno opredelio za Putina, koji je pre isteka iste godine postao predsednik Rusije.