NEĆE MOĆI: Ima li Srba u SNV?

IAKO je malo neumesno, nikoga ne bi trebalo da začudi što dramska spisateljica Biljana Srbljanović napada Arno Gujona i kritikuje njegovo postavljenje na funkciju u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije. Neumesno je zbog toga što, dok Gujona optužuje za desničarsku prošlost, zaboravlja sopstveni, u najmanju ruku, flert s ekstremnom desnicom s početka devedesetih godina prošlog veka u vreme dok nije, poput mnogih njenih kolega i saboraca, shvatila da autošovinizam obezbeđuje lakši i lagodniji život. To vam je kao da sad počne da napada Acu Lukasa zbog ljubavi prema kokainu, iako je i sama zbog toga hapšena. Ili da Dejana Milenkovića zvanog Bagzi kritikuje da je cinkaroš ona, koja nije krivično gonjena za svoju kupovinu kokaina jer je sklopila nagodbu s tužilaštvom. Neumesno je, ali je razumljivo.

NEUMESNO je i što u tom napadu iznosi niz neistina, poput one da je pokret Identitarci, kojem je Gujon pripadao, "postao previše ozloglašen otkako je jedan njegov prominentni predstavnik bio uhapšen zbog pokušaja atentata (pleonazam) na tadašnjeg predsednika Širaka". To je neistina, jer u vreme kada je Maksim Brineri pucao na Žaka Širaka tokom parade 14. jula 2002. godine, Identitarci još nisu postojali, a da stvar bude još gora po tezu koju tu Srbljanovićeva iznosi, u vreme kada je Gujon pokušavao da se kandiduje na predsedničkim izborima, Brineri je već uveliko bio na slobodi i pristalica Segolen Roajal, kandidatkinje Socijalističke partije. Razumljivo je što bi joj to smetalo. Dok bi većina Srba protiv atentata na Širaka imala isto onoliko koliko i Jevreji protiv atentata na Hitlera (ipak je to čovek koji je govorio da su Srbi "narod bez zakona i vere, narod razbojnika i terorista", čime je opravdavao svoje vatreno zalaganje za bombardovanje Srba prvo u BiH, a potom i u SR Jugoslaviji), za Srbljanovićevu je to neprihvatljivo, jer se radi o šefu njenog sada bivšeg muža Gabrijela Kelera, francuskog ambasadora u Beogradu i zamenika Vilijema Vokera, šefa Kosovske verifikacione misije koja je svojim delovanjem otvorila put za bombardovanje 1999.

NIKOGA ne bi trebalo da čudi ni što Gujona i njegovo postavljenje napada Milica Čubrilo, bivša ministarka za dijasporu iz redova Demokratske stranke i ambasadorka Srbije u Tunisu, jer je i njen rad suprotan Gujonovom. Gujon radi na podizanju ugleda naše zemlje u inostranstvu i pomoći Srbima na Kosovu, a Milica Čubrilo radi upravo suprotno - otkad ne pravi diplomatske skandale vozeći kola s nevažećim ili falsifikovanim diplomatskim tablicama u Tunisu, piše ne baš patriotske tekstove za propagandni portal pod pokroviteljstvom francuskog Ministarstva spoljnih poslova "Kurije de Balkan", medij koji od svog osnivanja 1998. godine do danas zastupa isključivo interese države Francuske, bilo da se radi o podršci bombardovanju ili o ismevanju "žute kuće" poput onog Bernara Kušnera.

ČUDI, međutim, da iz istog ugla i na isti način Gujona napada medij koji bi trebalo da bude glasilo srpskog naroda u Hrvatskoj. S istih pozicija kao i Srbljanovićeva i Čubrilova, pa kao i "Žene u crnom" i Helsinški odbor, na Gujona nasrće Anja Kožul, novinarka "Novosti" - novina Srpskog narodnog veća. Pored svih zala koja se dešavaju Srbima u Hrvatskoj, imenovanje Gujona je problem. "O motivima Gouillonovog (iako bi trebalo da je glasilo na srpskom jeziku, koristi se hrvatski pravopis u kojem se imena ne transkribuju, što na ćirilici, kao što primećujete, izgleda potpuno smešno) recentnog humanitarnog rada dovoljno govori njegova turbulentna politička biografija." Pod jedan, njegov humanitarni rad nije "recentan" jer, kao što priznaje i Kožulova, organizacija "Solidarnost za Kosovo" postoji od 2004, a s obzirom na to da je Gujon upravo napunio 35 godina, to je skoro polovina njegovog života. Mnogo je pak interesantnije šta to o motivima govori njegova "turbulentna politička biografija"? Pošto je "islamofob" (za šta ga od naslova pa do kraja teksta Kožulova optužuje) i "ekstremista", Gujon mnogo voli Srbe. Zašto? Jer su i Srbi islamofobi i ekstremisti. Srbe može voleti samo neki ludak i jedini motiv mu može biti zajednička mržnja. I to je stav koji se iznosi u novinama srpske nacionalne zajednice u Hrvatskoj!

To, međutim, nije nešto što bi nekoga ko prati rad i Pupovčevog Srpskog nacionalnog veća i "Novosti" trebalo da čudi, i to ne samo otkako njegovi bliski saradnici odlaze da proslavljaju operaciju "Oluja" u Kninu. "Novosti" su već godinama glasilo ne srpskog naroda u Hrvatskoj nego onoga što hrvatski ekstremisti, a očito i Pupovac i njegovi saradnici, smatraju "trećom trećinom" - Srbima preostalim posle klanja prve trećine i proterivanja druge trećine koji se imaju "integrisati", odnosno asimilovati u hrvatsko društvo. Kako drugačije objasniti činjenicu da kolumnista ovog lista Sinan Gudžević nedopustivim smatra da su imena fudbalera na dresovima Partizana ispisana ćirilicom? Umesto da brani ćirilicu u Hrvatskoj, kolumnista srpskih novina napada ćirilicu u Srbiji. Koliko je smisleno da se u novinama Srba iz Hrvatske pojavi stav da je "Vukovar najveća hrvatska luka na Dunavu"? Pa ima u Vukovaru još Srba, Bogu hvala, iako ih u Srpskom nacionalnom veću, izgleda, više nema, a u "Novostima" još manje, pa bi kolumnista Boris Dežulović ipak trebalo da napiše "najveća luka Hrvatske". A i on se stalno pokazuje. Tako je poput kolege Gudževića, umesto da brani SPC u Hrvatskoj, uzeo da je napada u Crnoj Gori i to usred besramnog pokušaja režima Mila Đukanovića da otme svetinje.