TRAGEDIJA JERMENA DOBILA LICE: Slična tišina pratila i srpske kolone pre 25 godina
KADA su na društvenim mrežama osvanule slike kilometarskih kolona izbeglica koje napuštaju Nagorno-Karabah i, u tihom besu i očaju, idu prema Jermeniji, naizgled dalek sukob, koji se za nas dotada uglavnom odvijao na stranicama dnevnih novina, iznenada je postao zastrašujuće stvaran i blizak.
Novosti
Tragedija jermenskog naroda dobila je lice.
Bilo je to lice naših rođaka, prijatelja, poznanika koji su se pre dvadeset pet godina našli u istoj takvoj koloni i na traktorima i starim automobilima krenuli prema Srbiji. U sličnoj tišini i očaju, kao njihova jermenska braća po nesreći, u neverici, suočeni ne samo sa ravnodušnošću celog sveta, već i sa nerazumevanjem u svom narodu kod koga su, u Srbiji, tražili spas.
Tišina koja je obavila ove dve kolone nije bila samo tišina poraženih i očajnih ljudi. To je tišina sveta koji ne želi da čuje za njihovu tragediju, a i kada bi čuo ne zna šta bi sa njom. Tragedija Srba iz Krajine nikoga nije zanimala jer je bila tragedija naroda proglašenog krivim. Tragične sudbine i nesrećna lica pojedinaca iz kolone nisu se našli na naslovnim stranama svetskih novina.
Ni tragedija Jermena ne uklapa se u udarne teme zapadnih medija. Za većinu zemalja sa zapada to je samo sukob dva nesrećna plemena sa oboda Evrope, za koje bi ta Evropa volela da su malo dublje u Aziji. Na bezbednoj "društvenoj distanci". Neki mediji podsećaju da su i Azeri iz Nagornog Karabaha devedesetih godina morali da napuste domove. Valjda žele da kažu da su Jermeni, kao nekada Srbi iz Krajine, dobili šta i zaslužuju. I da je zato u redu da ne vidimo kako pale svoje domove koje napuštaju, kako iskopavaju svoje mrtve, kako skidaju zvona sa svojih crkava. I da je u redu da nas ne bude briga.