KO KUPUJE KOMAD PAPIRA KOJI MIRIŠE NA SMRT? Bon za hranu ubijenog logoraša prodaju kao polovan ajfon

PAVLE (Pavao) Mrvić, Srbin iz Zasioka u Splitsko-dalmatinskoj županiji, ubijen je 1944. godine u Jasenovcu. Imao je 42 godine. Negde u džepu odrpane logoraške uniforme, verovatno je i tada imao bon za ishranu, koji mu je obezbeđivao kakav-takav obrok i kakvu-takvu nadu da će živ proći kroz kapije jednog do najstrašnijih mesta na planeti.

Bon sasvim sličan onom koji je nosio njegovo ime i datum "ožujak 1943." i koji je ovih dana ponuđen na prodaju na aukcijskoj internet platformi "Ibej" po ceni od 2.249,49 dolara. Na isti način kao što se na tom sajtu prodaje polovni ajfon, stari gramofon ili nova knjiga Stivena Kinga. Tako je patnja pokojnog Pavla Mrvića dobila cenu. Tako je na njegovu zastrašujuću smrt utisnut bar-kod.

Da li je neko, ko je oglas postavio, ili neko, ko je na oglas kliknuo sa namerom da kupi tu "memorabiliju", pokušao da zamisli Pavla kako prašnjav i pocepan, mršav do kostiju, kakvi su uvek logoraši na slikama koje svedoče o tom paklu, steže u rukama taj bon čekajući na još jedan bedni obrok. Nadajući se da će preživeti još jedan strašan dan. Nadajući se, uzalud, da će jednog dana ponovo zagrliti nekog svog.

I šta uopšte radiš sa parčetom tuđe patnje koje si kupio? Gde i zašto čuvaš komad papira koji miriše na smrt? Na užas jednog čoveka i na tragediju jednog naroda.

Bon za ishranu pokojnog Pavla Mrvića svedočanstvo je sumraka jedne civilizacije. Beleška na margini istorije beščašća ustaškog pokreta. Kao takva pripada muzejima i našem zajedničkom sećanju.

To što se našla među polovnim telefonima, spravama za vežbanje i autogramima zvezda bejzbola, možda govori o tome gde se naša civilizacija danas zaputila.