AUTORSKI TEKST Aleksandar Vulin: Moj obračun sa njima

Oni su kulturna elita ali niko ne može da kaže čime su zaslužili da to i budu, šta su to stvorili u proteklim decenijima? Za umetnike, živeli smo u izazovnim i inspirativnim vremenima. A kako su opisali to vreme, gde su oslikali tragediju svog naroda?

Kojom knjigom a da nije zbirka psovki bez razloga da se pamti, u skladu sa rečnikom i opusom Teofila Pančića, zbog koga bi na koricama nagrađenih knjiga moralo pisati da je štivo zabranjeno za mlađe od 18 godina. Nekada su u najuži krug za dodelu "Ninove" nagrada ulazili naslovi poput "Usta puna zemlje", danas su to uglavnom usta puna gov..., kako obično muca Vidojković kada hoće da bude pametan pošto već nije pismen. Da li je neko od tih velikih autoriteta napisao "Kuću Pavlovića", "Đavola sa crvenim repom", "Knjigu o Milutinu", "Neka pada snijeg gospode", "Zmijin svlak"? Bili su ambasadori i Andrić i Rakić i Dučić, ali niko nije pisao o državnom trošku kao Basara i Velikić i onaj treći što je izmišljao da je najbolji drug Džordža Buša, i još su se hvalili neradom, a posebno pisanjem u vremenu kada su ih zvali ekselencijama na Kipru, Beču, ili Vašingtonu i Ženevi.

Kako nisu napisali nijednu rečenicu o Milici Rakić vrednu prepisivanja, što nisu bili takvi evropejci pa da kao Ekmedžić napišu "Dugo kretanje između klanja i oranja", šta su to snimili a da nije skeč, kako se zove film koji ćemo da pamtimo kao "Marš na Drinu", čime se to Goran Marković poredi sa Kusturicom? Nije problem da abonenti Gorice Mojović dobijaju budžetske pare, ali jeste problem što oni misle da je njihova mržnja prema Srbima dovoljan razlog za nagradu i još više da oni imaju pravo ne samo da dobijaju državni novac za radove protiv države već i da odlučuju ko, šta i koliko dobija.

Ostario sam čekajući Sterijino pozorje bolje žirirano od Vučelićevog, da nisu slučajni Srbi u skromnosti svojoj prećutali da su osvojili of-Brodvej kao što jeste osvojio, od petoktobarskih pučista proganjani Ljubiša Ristić? "Velika drama" daje pravo Siniši Kovačeviću i da me pljuje i da me mrzi ali ostali tu privilegiju nemaju u svojim samo po mržnji velikim delima.

Koji su to lik branili naduvani glumci političari, kao što jeste Bata Stojković branio izdajnika Nedića, ili besmrtnu sliku našeg komunističkog i srpskog uverenja Iliju Čvorovića u "Balkanskom špijunu"? Gde je opravdanje u ulogama, i glumačkom znanju za napad na Nenada Jezdića, najboljeg glumca svoje generacije, a to će mu priznati samo ako pljune Srbiju? I gde su to u svojim karijerama našli veličinu koja im dopušta da vređaju Bikovića jer je uspeo među Rusima a nije prestao da bude Srbin? Zašto naše glumce znaju na opskurnim festivalima samo po ulozi skota koji siluje bebu u gadosti koju su nazvali "Srpski film", kao da Srbija ima bilo šta sa njihovim fantazijama i bljuvotinama, i koji lik su nam ostavili a da nije beogradski narkoman za šta im priznajem da imaju neposredni uvid i lično iskustvo?

Koji scenario su napisali da se mere sa Vitezovićevim Vukom Karadžićem? Koji su list uređivali da je preživeo sud čitalaca, a da ne opstaje samo dok je na plati stranaca i tajkuna, gde su ta dostignuća koja ih preporučuju da sude bez suda? Gde je to lista njihovih stradanja kojim su potvrdili svoja uverenja, kada već nema velikih dela? Jesu li možda postali veliki pisci, filozofi i disidentni kakvi su bili Dobrica Ćosić i Mihajlo Marković, jesu li robijali kao Aca Popović a da se nisu odrekli svojih ideala, i koji su uopšte ideali samozvanog levičara Bakića, kupca partije za koju nije mogao da sakupi potpise? Da nisu naši slučajni Srbi možda postali hrabri i duhoviti kao Brana Crnčević pa da njihova reč ima težinu? Što su prestali da hvale Bregovića čim je rekao da mu se dopada zemlja koju Vučić vodi i zašto Boža Maljković nije legenda od kada je rekao da imamo sreće što imamo predsednika koji razume i voli sport?

Koliko je pljuvača Željka Mitrovića maštalo da sa njim svira u "Oktobru 1864" i počelo da se stidi maglovitih noći sa vlasnikom Pinka i žurki o Željkovom trošku, sve dok nisu otkrili njegova uverenja, a sa tim i da Mitrović, rođeni Zemunac, u stvari nije urban, a oni eto jesu. Dok Šaban Šaulić nije rekao da je za Vučića, bio je kralj narodne muzike a onda su se mali i zlobni naljutili što je sahranjen u Aleji velikana, kao da mesto za sebe čuvaju.

Da nisu slikari koji pričaju o izgledu spomenika Nemanji naslikali nešto vredno Šobajića, Ljube Popovića, koliko praznih Srba može od svog talenta da živi u Parizu kao Mića Danojlić, a da ne prodaju Srbiju na parče, pa i kada podigne ton dok piše o Srbiji i nama koji Srbiju vodimo. Šta su to ostavili u konceptualnoj umetnosti a da nije bacanje izmeta ili klanje svinja. Gde su njihove skulpture koje ih porede sa Rešetnjikovim, šta nisu razumeli u pogrbljenom a uspravnom patrijarhu Pavlu ispred crkve Svetog Marka, i kako Zoranu Malešu može bilo šta da zameri Stajčić, koji je presvukao Kosovku devojku i Orlovića Pavla u šiptarsku nošnju, a srpski Kulturni centar u Parizu obogatio Pajom Patkom i Mikijem Mausem dok imaju seks?

Nisu svi o čijim delima pišem sa poštovanjem moji politički saveznici ali su svi Srbi zato što to jesu, ne slučajni Srbi, ne prazni Srbi i zato što kada stvaraju stvaraju za Srbiju, ne protiv nje. Da se na Savskom platou podiže spomenik srpskog izvinjenja zbog otpora NATO paktu, ili da ispravljamo spomenik koji simbolizuje srpsku krivicu za građanski rat u SFRJ, ti isti koji napadaju spomenik Nemanji zbog njegove veličine, tražili bi da bude duplo veći, da dočara veličinu naše krivice i našeg izvinjenja.

Vučić nije ni pisac, ni slikar, ni skulptor, ali jeste državnik koji prepoznaje uporišne tačke naše istorije. Zato je sa Republikom Srpskom uveo zajedničke datume našeg sećanja, zato je NATO agresiju nazvao pravim imenom, zato je podigao spomenik Gavrilu Principu, zato je otkrio spomenik Tiboru Cerni. Srbi još uvek nisu ujedinjeni u jednoj državi ali moraju biti ujedinjeni u istoriji, kulturi i političkoj volji. Vučić od Beograda pravi prestoni grad svih Srba, to mu elita praznih i slučajnih Srba neće oprostiti.