NEĆE MOĆI: Poslednja bitka Nemanjina

Tužno je, međutim, videti precvalu ružu da ne nosi s dostojanstvom svoju "starost", već pokušava na silu da nekako vrati staru slavu. Isto je i s precvalim umetnicima. Uzmimo, na primer, Gorana Markovića. Čovek koji je nekoć pravio remek-dela poput "Majstori, majstori", "Variola vera" ili "Sabirni centar" spao je na snimanje propagandnih svinjarija u koprodukciji sa intelektualnim pokroviteljem ratnih zločina Imperije Bernar-Anrijem Levijem, ili antisrpskih somnambulija poput "Turneje". Još je gore kada takav umetnik sebe dovede u situaciju da svoje političke neistomišljenike proziva vulgarno kritikujući njihov fizički izgled.

POSVEĆENOM esteti smetaju i najmanja iskakanja iz njegove definicije lepog poput šalterske radnice istetoviranih obrva, a kamoli "nakazna skalamerija" i "gomila besmisleno izlivenog gvožđa" visine 23 metra koja će se nalaziti ispred bivše železničke stanice, pa zbog toga poziva kolegu reditelja Emira Kusturicu da se od toga distancira, jer "inače, gde će mu duša". Nesebično brinući o duši Kusturice, umesto o svojoj, Marković pokazuje da iako je nekada umeo da snima dobre filmove, pojma o duši nema. Ne gubi se duša zbog podrške nekakvom spomeniku, bez obzira na to koliko on lep ili ružan bio. Pre se gubi zbog bezrezervne podrške licemerima i globalnim uništiteljima ljudi (uključujući i one iz njegovog sopstvenog naroda), što on radi već makar trideset godina.

NE znam zašto je Markoviću ovaj spomenik "smešan", i zbog čega veruje da se njime "podsmehu i preziru izlaže" Stefan Nemanja, ali znam da nije to njegova briga. Ne boli njega podsmeh osnivaču srpske države, jer da je tako, ne bi se on konstantno podsmevao narodu Stefana Nemanje i ne bi, između ostalog, snimio užas od filma kakav je "Turneja". Da se razumemo, nije "Turneja" užasna zbog načina na koji je snimljena nego zbog svoje suštine i poruke koju šalje, baš kao što su to i filmovi Leni Rifenštal, koji su s umetničkog gledišta nesumnjivo savršeniji od svih njegovih, pa opet nakazni.

TU dolazimo do suštine umetničkog dela i spomenika - veća i važnija od umetničke vrednosti je njegova moralna važnost. Spomenik se ne diže jednom čoveku zbog njegove lepote. Spomenik se diže zbog ideje koja stoji iza toga, odnosno čoveka kojem se podiže i lep je koliko je lepa i ta ideja. Ne znam da li je spomenik Aleksandru Velikom (Makedonskom) u Skoplju Markoviću estetski lep, ili ružan, ali bez obzira na to njega grdi ideja koja stoji iza njega - falsifikovanje istorije i krađa identiteta. To je ono što ga čini rogobatnim. Baš kao što Markovića ružnim ili lepim ne čini njegov fizički izgled, nego ono što je u njemu.

ZBOG toga je meni spomenik Stefanu Nemanji, kakav god on bio, najlepši na svetu i koliki god bio premali. Iza njega se kriju dve ideje bez kojih ovog naroda ne bi bilo, a mislim da smo svojim postojanjem, ipak, ovaj svet učinili lepšim i bogatijim. Jedno je ideja o materijalnom, ovozemaljskom carstvu, odnosno državi srpskog naroda, a drugo je ideja o nematerijalnom, duhovnom, onozemaljskom srpstvu, to jest svetosavlju. Da li bi bilo Svetog Save da nije bilo Svetog Simeona Mirotočivog? Ne. Da li bi Sveti Sava bio velik da to nije bio i Sveti Simeon? Opet ne. Da li bi veliki bili Lazar, Miloš, Crni Đorđe, Pupin, Tesla i mnogi drugi? Sumnjam. Da li bi, u krajnjoj liniji, svoje uspehe mogli da ostvare i Marković i Kusturica da nije bilo Stefana Nemanje? Ne verujem.

KOLIKO god da Marković ne zna o duši, isto toliko o raju i paklu ne zna njegov saborac Marko Vidojković, čovek koji je umislio da se Bukovski postaje tako što se biva bezgranično vulgaran i fizički zapušten. To biće napisalo je tekst koji nisam uspeo do kraja da pročitam ne samo zato što je vrhunski odvratan nego i bezmerno neduhovit i nemaštovit. Vidojković, naime, Stefana Nemanju u svom "tekstu" označenom kao "lični stav" (?!) smešta u pakao zajedno sa, ni manje, ni više - Hitlerom. Čudi me da tu nema i Tita. Ako već verujemo u raj i pakao, onda verujemo i u Boga, a teško da bi Bog nekog čoveka, uprkos svim nepočinstvima koja je za života mogao počiniti, i koji se pokajao i zamonašio poslao u pakao. Još manje je verovatno da bi ga na zemlji proslavio učinivši njegove mošti netruležnim i mirotočivim. Bog je bezgranično milosrdan i milostiv, pa je jedini pakao onaj u nama samima i on se prenosi i na život posle smrti. Zbog toga je Vidojkoviću raj u stvari pakao u kojem Sveti Simeon svakako nije i ne može biti. Jer "kakve su ti misli, takav ti je život".