DA LI SU POMISLILI NA BISTRICU: Ko ima pravo da zaboravi da su dečaci ubijeni, smišljeno, planirano?

TRINEASTOG dana avgusta ove godine u kosovskoj skupštini glasalo se o Zakonu o zaštiti vrednosti OVK. Teško je ne pomisliti - da li su makar nekome od ljudi koji su sedeli u sali misli, makar na tren, odletele sedamnaest godina u prošlost. Na isti taj trineasti dan avgusta, na reku Bistricu. Da li je, u mislima, video pedesetak dečaka koji su se kupali u Bistrici? Koje tog dana nije imao ko da zaštiti, kada je, sakrivena u žbunju (čak su i tim skrivanjem pokazali bezgranični kukavičluk) organizovana grupa zlikovaca i bezumnika, zapucala iz "kalašnjikova". Ubijen je Pantelija Dakić. Imao je dvanaest godina. Ubijen je Ivan Jovović. Imao je devetnaest godina. Teško su ranjeni i zauvek obeleženi traumom Bogdan Bukumirić (14), Dragana Srbljak (13) i Đorđe Ugrenović (20). Bio je to jedan od najužasnijih zločina u mirnodopskoj Evropi.

Da li je neko, ako se setio te godišnjice, pomislio da nisu ispunili dužnost tog dana i zaštitili one kojima je zaštita bila najpotrebnija? I da, ni sedamneast godina kasnije, zločinci nisu kažnjeni. Da li se toga setio neko iz "međunarodne zajednice" koja se tih dana zaricala da će prevrnuti nebo i zemlju da pronađu zločince? Da bi, pre sedam godina, jednostavno zatvorili istragu jer "nije dovela do rezultata". Kao da je reč o običnoj provali ili krađi automobila.

Ko ima pravo da bez rezultata zatvori istragu o terorističkom napadu čije su žrtve deca? Ko ima pravo da zataška ubistvo dece, samo zato što je politički oportuno? Ko ima pravo da zaboravi da su dečaci ubijeni, smišljeno, planirano, da bi se njihovi rođaci, prijatelji sunarodnici zastrašili i napustili Kosovo i Metohiju? Da bi što manje Srba smetalo u skuštini u kojoj se glasa o zaštiti vrednosti terorističke organizacije.