NEĆE MOĆI: Profesorka pod žigom zveri

Profesorka s Odeljenja za savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu Radina Vučetić smatra da bi istorija jednog dana mogla predsednika Srbije Aleksandra Vučića pozitivno da oceni samo ako bi priznao secesiju južne srpske pokrajine i da bi mu, u tom slučaju, sve što mu druga Srbija stavlja na teret moglo biti oprošteno. "Predsednik, doduše, ima priliku za popravni i da se ta slika promeni, a to je da prizna Kosovo. Od tog priznavanja, ili nepriznavanja Kosova zavisiće, čak i sa tamnim mrljama od devedesetih do danas, njegovo mesto u istoriji", navela je ona u jednom intervjuu. Ne mora se biti stručnjak za istoriju da bi se shvatilo da je upravo obrnuto. Uzmimo samo za primer čuvenog Vuka Brankovića, koji je samo zbog neosnovane optužbe da je "izdao na Kosovu" u srpskoj nacionalnoj svesti postao arhetip negativca, prokletnik. Sve ostalo, dobro ili loše, zaboravljeno je. Zar jednom istoričaru Vuk Branković nije dovoljan primer?

U nekoj drugoj istoriji bi to i moglo da bude tako, ali u srpskoj nikako. Možda zato što smo zatucani, pa ne možemo poput Norvežana (čiji svetli primer ona navodi u radu "Neprosvećena prošlost" objavljenom 2010. u zborniku "Novosti iz prošlosti" Beogradskog centra za ljudska prava i uz pomoć EU) da prihvatimo ideju da nam glavna prestonička ulica nosi ime čoveka koji nas je pokorio. "Da li bi bilo moguće da se Ulica srpskih vladara zove po nekom osvajaču, recimo - Ulica Sulejmana Veličanstvenog", pita se prosvećena profesorka. Bogu hvala, pa većina srpskog naroda nikada ne bi mogla da svari tu količinu autokolonijalnog samoprezira koji dominira umom Radininim. A Norvežani ako mogu, neka im. Da drugi nisu porazili Hitlera, imali bi sigurno i njegovu ulicu u centru Osla. Nije slučajno što su baš oni izrodili Vidkuna Kvislinga. U tome ima simbolike, kao što ima simbolike i u činjenici da njen kabinet nosi broj 666. Uostalom, Srbi više vole osloboditelje, nego osvajače, što bi ona kao istoričarka trebalo da zna, iako joj se to očito ne dopada.

U istom delu Vučetićeva pokazuje još veću dozu ignorisanja i istorije i srpskog naroda. Smeta joj što "dosetke" o tome kako je "Jasenovac najveći srpski grad pod zemljom" (Ako joj je poznato neko veće stratište srpskog naroda, molimo je da nam ga otkrije. Ili, možda, ni Jasenovac to nije), "Kosovo sveta srpska zemlja" (A koja je to zemlja svetija za Srbe od Kosova? Briselska?) ili "Srbi su nebeski narod" (A nisu li uvek birali vrednosti istinoljubivosti, čestitosti i slobodarstva spram onih zemaljskih, praktičnih?) "još oblikuju istorijsku svest stanovništva, mnogo više nego što to čine škola, ili istorijska nauka".

Dobro je da neke stvari izvan školskog sistema oblikuju našu svest, s obzirom na to da su u školama decu počeli da uče da je lepo i perspektivno biti janjičar i kakvu percepciju srpske istorije imaju ona i njene kolege s fakulteta poput Nikole Samardžića. A i bolje je od primera koji nam stižu sa Zapada na koji treba, po njihovom mišljenju, da se ugledamo. Tamo, poput Norvežana koji neguju lik i delo čoveka koji ih je osvojio, Francuzi na primer iz udžbenika istorije izbacuju svoju "kosovsku bitku" (Bitku kod Poatjea 732) i Karla Martela, a ubacuju malijskog vladara Mansa Musu.

Ovakvim stavom Radina Vučetić, međutim, mnogo više od autokolonijalizma i samomržnje pokazuje jednu drugu stvar, a to je da principi demokratije, ljudskih prava i druge proklamovane vrednosti slučajne Srbije nemaju apsolutni karakter, nego je njihov značaj selektivan, od slučaja do slučaja. Da nije tako, zbog strašnih grehova koje oni pripisuju Aleksandru Vučiću, on ne bi nikako mogao biti pozitivan istorijski lik. A ako bi mogao, to nam otkriva da pored toga što je u njihovim očima Kosovo u stvari antisvetinja, nije bitno da li živimo u slobodi ili diktaturi nego kakve su namere i planovi onoga ko je na čelu diktatorskog režima. Ako su oni antisrpski, onda je sve u redu i sve se može, ali ako nisu, onda ništa ne valja. To potvrđuje i činjenica koliko se Radina Vučetić, a i drugi njeni istomišljenici, dive bivšoj Jugoslaviji i maršalu Titu.

Tito je pozitivna ličnost uprkos tome što je slao ljude na Goli otok, što je ubio desetine hiljada nedužnih ljudi i političkih neistomišljenika, što mu je Skupština u potpunosti bila jednopartijska, što su svi mediji bili pod njegovom kontrolom i tako dalje, zato što je šta? Posle Drugog svetskog rata zabranio povratak srpskih izbeglica na Kosovo i Metohiju? Sistematski odvajao Kosovo i Metohiju od Srbije još od 10. jula 1945? Zaista, Kosovo je odavno postalo aršin.