KOMENTAR: Vreme je za Dulićeve škriljce

Tada ne bi bilo spaljenih pilota JNA usred Ljubljane, "merčepovci" ne bi ni popreko pogledali Mihajla i Mariju Zec i njihovu dvanaestogodišnju ćerku Aleksandru usred Zagreba, Piter Galbrajt ne bi morao da se slika ispred hrvatskog tenka koji kidiše na Knin, Ljuban Jednak ne bi iz Gline, dva puta u svom veku, bežao od ustaškog noža, kao i 250.000 njegovih sunarodnika - sapatnika, mali Slobodan Stojanović ne bi morao da se vraća po svoju kucu u Donju Kamenicu da ga tu raspori "orićevka" Elfeta Veseli. Verovatno bi se izbegao i "najveći masakr u Evropi posle Drugog svetskog rata", a možda bi i Nikola Gardović na Baščaršiji uspeo da završi svoju svadbenu zdravicu. Ko zna, Milica Rakić bi sada svoju ćerku verovatno odvikavala od noše, ne bi goreli vekovi u Arhanđelima i Ljeviškoj, a Ivan Jovović i Pantelija Dakić bi se sa svojom dečurlijom kupali u Bistrici.

No, zaludnji je posao naknadna pamet, ali nam se od ove subote razbistrilo - makar smo svesni da će Balkan i dalje biti brdovit, ali krvav više - nikada. Jer, kako nam objasni visoki dolaznik iz Vašingtona Ričard Verma "promena vlasničke strukture u NIS zapravo će doneti više mira i prosperiteta i ovde i širom regiona". Što se pucalo, pucalo se.

Njegov mnogo uticajniji zemljak, kojeg znamo još iz doba zloglasnog Rambujea, Džejms O`Brajan, nije u metafizičkim kategorijama. On ima praktičan pristup:

- Rusija je rafineriju kupila za veoma malo novca, iznela je poslednjih godina iz Srbije verovatno milijarde evra i sada će vaša zemlja imati priliku da tu industriju vodi u korist naroda.

Ovaj ktitor Haškog tribunala smetnuo je s uma da je njegova država "Sartid" u Smederevu kupila za svega 21,3 miliona dolara, da su za to dobili kompletnu novu železaru, koja je na 300 hektara uključivala šest čeličana i valjaonicu, staru železaru sa tri livnice, fabriku belih limova u Šapcu, smederevsku luku od regionalnog značaja sa sve slobodnom carinskom zonom na površini od 21 hektar, fabriku kreča u Kučevu i više drugih nekretnina. Amerikanci su stekli i ekskluzivno pravo da pet godina upravljaju proizvodnjom i ubiraju dobit, a da pri tom ne snose nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Visoke peći su radile sve dok ovdašnji pitomci Vašingtona Dragan Šutanovac i Zdravko Ponoš u njih nisu ugurali i poslednji srpski tenk.

- Ostavljamo vam fabriku u mnogo boljem stanju nego što je bila u momentu kada smo je kupili. Možda će država i Vlada Srbije imati više uspeha od nas - sa suzom u oku govorio je Dejvid Rintol, predsednik "Ju-Es stila" za Evropu, kada se tog 31. januara 2012. godine pozdravio sa radnicima. Zaboravio je samo da kaže da je ostavio i dug od oko 50 miliona dolara. I država i Vlada su stvarno imali više uspeha od investitora s one strane bare.

Povratili smo čeličanu za svega jedan dolar.

Posle malog izleta u prošlost, moramo pogledati i u svetlu budućnost o kojoj su nam zagriženo govorili i Verma i O`Brajan.

- Srbija mora da unese raznovrsnost u svoje energetske izvore i da bude nezavisna u tom pogledu - složila su se obojica.

I zaista im blagodarimo. Jer, imali išta prirodnije od toga da u ime te raznovrsnosti plaćamo, umesto jeftinijeg ruskog, najmanje dva puta skuplji američki tečni gas i ima li prikladnijeg trenutka, ako ne sada, da najzad počnemo da vadimo one uljne škriljce kod Aleksinca koje je svojevremno otkrio Oliver Dulić.

U ove svete praznične dane ovde se otvorila realna opasnost da nametnutu energetsku diverzifikaciju isprati i mentalna. Već su se po televizijskim studijima razleteli razni Obradovići, sa bradom i bez nje, ali i pojedini iz vlasti, koji nam objašnjavaju kako je ova pakost Bajdenove umrle administracije potvrda da moramo brinuti samo o svojim interesima, a ne o interesima Vašingtona i Moskve. Kod uvođenja ovog istorijski perverznog izjednačavanja zaboravlja se samo jedno: Rusi nas nikada nisu ubijali za naše dobro, niti su nas nagonili da ih molimo da nas okupiraju i zarobe.