KOMENTAR: Druga strana - blokada i njeni stvarni ciljevi

Ciljevi su uglavnom bili veoma široko i visoko artikulisani i postavljani. Imali su neku vrstu opštosti i ideoloških uverenja. Davne istorijske 1968. studentska pobuna je u Nemačkoj bila u znaku obračuna sa očevima koji su prikrivali svoju nacističku prošlost koja je i tim putem bila ugrađivana u nemačko društvo, u Americi je demonstrirano protiv rata u Vijetnamu i prisutne rasne segregacije, u Francuskoj se radilo o opštem društvenom i kulturnom nezadovoljstvu u veoma širokom rasponu, u Beogradu su studenti ustali protiv "crvene buržoazije" i očeva i rukovodstva države koje je "izneverilo svoje revolucionarne socijalističke ideale" i birokratizovalo se. U dobrom delu su sve ove demonstacije i pobune u osnovi bile krajnje kritičke prema kapitalizmu. Mogli bismo se vratiti i na proteste u vezi sa Konkordatom, 27. martom 1941. i u vreme antibirokratske revolucije, ili na 5. oktobar 2000. godine...

Posebnu pažnju bi zaslužile Litije u Crnoj Gori. Ali, sva poređenja koja bismo izvodili bila bi u ogromnoj meri vrsta unošenja viška smisla u današnja studentska i sve više srednjoškolska protestovanja i blokade.

Zašto? Zato što su u današnjim protestima javno deklarisana tri precizna zahteva vlastima ili tačnije Aleksandru Vučiću i sva su tri zahteva ispunjena. Reč je o objavljivanju dokumentacije o radovima na železnikoj stanici u Novom Sadu, krivično i prekršajno procesuiranje svih onih koji su vršili nasilje u demonstracijama. Punu realizaciju ustanovljavanja krivice za tragediju u Novom Sadu obaviće tužilaštva, veštaci i sudovi. Finansijski zahtevi prema fakultetima su ispunjeni. Opozicija će dobiti u parlamentu priliku da diskutuje i pokuša da obori Vladu.

Demokratije u neku ruku počivaju na pritiscima, pa je tako ovaj pritisak dao neke rezultate. Sve što je javno traženo dobijeno je. Cilj je bio popraviti društvo, učiniti institucije sistema odgovornim i hitrijim u radu i rešiti neka materijalna pitanja akademske zajednice i to je učinjeno.

Tu bi se stvar mogla i morala završiti. Ali budući da se još ne završava, nameće se pitanje postoje li neki početni javno neobznanjeni zahtevi i ciljevi. I da li se sada vidi neka prilika da se ispostave neki novi zahtevi ili da se konačno javno obznane stvarni i pravi razlozi blokada i protesta, a to je obaranje s vlasti Aleksandra Vučića svim mogućim sredstvima, a posebno onim koji bi doveli do potpune blokade društva i ekonomije. Nije izgleda reč o pritisku na institucije da bi one bolje fukncionisale, nego je reč o pritisku na njih da bi se stvari rešavale van institucija. To obaranje Vučića inače već jako dugo traži prozapadna politička opozicija i to ništa nije novo. Kao što nije novo i to što za to nema prave snage na bezbrojnim izborima koje gubi. Ne mogu svojim oveštalim političkim postupcima niti izanđalim stereotipima proizvesti neku iole kritičnu društvenu energiju. Ali sada im izgleda da su videli priliku da iskoriste mlade i maloletne (dobar deo njih sa iskrenim poletom) za svoj kakav-takav politički uspon. Sve sa simbolima krvavih ruku kao nekada stisnute crne pesnice "otpora", a sve iz već po ko zna koji put primenjenih oruđa iz arsenala obojenih revolucija. Neskrivena im je namera da se stvori nova mreža navodno samoorganizovanih nevladinih organizacija (primera radi "Sviće", "Stav") i da se integriše u već postojeći sistem ovih organizacija. I to treba da postane podmladak nekih od prozapadnih političkih partija. I, naravno, i sada je u ovim protestima vidljivo prisustvo partijskih podmladaka kod mladih, kao i onih drugih znatno starijih koji pripadaju akademskoj zajednici.

Dok se taj rad obavlja na "terenu" omladinskih protesta i blokada, stranački prvaci rade na terenu nekih od zapadnih država i institucija EU (kod Tonina Picule) prizivajući stranu arbitražu kojom bi došli na vlast u Srbiji. Traže one slične sebi koji bi rušeći tobože Vučića pokušali da sruše Srbiju. Srbiju koja inače, kao što svako ko hoće da čuje i vidi, zna da obitava u jednom izuzetno teškom vremenu prepunom iskušenja, u jednoj odista istorijski prelomnoj epohi. I da to bez jedinstva o višim i osnovnim vrednostima nije lako izdržati.