NEĆE MOĆI: Zapadni vetar u kosi

Dozvolite mi da na početku ovog teksta parafraziram jednu od najpoznatijih rečenica svetske književnosti kojom Lav Tolstoj počinje roman "Ana Karenjina": Sve srećne obojene revolucije liče jedna na drugu, a i svaki nesrećni narod kojem se dese, nesrećan je na sličan način. Ne samo da su sve obojene revolucije koje smo videli u poslednjih tridesetak godina vođene pod simbolima koji nalikuju jedan drugome (od stisnute pesnice preko žute patke do otvorene šake), nego je i njihov razvoj mahom bio isti. Povod su najčešće bile teme koje se tiču čitavog naroda od navodne izborne krađe, preko manje ili više navodnih korupcije u društvu i diktature do, kada se radi o državama koje gravitiraju Evropskoj uniji, "odustajanja od evropskog puta".

Uzmimo sada samo primer Ukrajine iz 2013/2014. i Gruzije danas. Ukratko. Ukrajina je te jeseni bila u katastrofalnoj ekonomskoj situaciji pa je predsednik Viktor Janukovič 11. decembra objavio da se obratio Briselu tražeći pozajmicu i finansijsku pomoć u iznosu od 20 milijardi dolara kako bi ublažio aktuelnu krizu i anulirao štetu koja bi nastala usled predstojećeg potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju s EU. Brisel mu je ponudio 610 miliona evra pod uslovom da sprovede velike zakonske i druge reforme. Rusija je, sa druge strane, bezuslovno ponudila 15 milijardi dolara pozajmice i sniženje cena gasa. Suočen s ovakvim izborom, Janukovič je, naravno, bio primoran da odustane od maglovitih evrointegracija. Baš tog dana u Kijevu su bile pomoćnik američkog državnog sekretara, notorna Viktorija Nuland, i šef evropske diplomatije Ketrin Ešton. Dalji razvoj događaja nam je svima dobro poznat - nasilje, ekonomska propast i građanski rat koji je kulminirao ruskom Specijalnom vojnom operacijom. To je bila, da ne zaboravimo, druga obojena revolucija u Ukrajini, posle one iz 2004. koja i nije bila toliko uspešna, pošto se posle samo jednog mandata "proevropskih snaga" na vlast vratila politička opcija koja je bila otvorena za partnersku saradnju i sa Briselom i sa Moskvom.

I ovo sada što se dešava u Gruziji je druga obojena revolucija. Prethodna (roze, ili ruža) je bila 2003. i na vlast je dovela Mihaila Sakašvilija koji je započeo ne samo političku represiju nego je gurnuo zemlju i u kratkotrajni rat sa Rusijom 2008. godine, zbog kojeg se sadašnje vlasti izvinjavaju. I ove proteste izazvane najavom vlasti da zamrzavaju evropski put zemlje (koja je doneta nakon višestrukih odluka Brisela o blokiranju integracije Gruzije) obilaze i podržavaju zapadni ministri spoljnih poslova i drugi visoki funkcioneri. Tako su, na primer, šefovi diplomatije baltičkih zemalja i Islanda iskoristili zvaničnu posetu Tbilisiju da bi se pridružili demonstracijama protiv "ruskog zakona", odnosno zakona o stranim agentima. Nižu se rezolucije, sankcije i ostalo protiv vlasti u Tbilisiju koje, uprkos tome, ubedljivo pobeđuju na izborima.

Ovaj uvod je važan zbog toga što se njime pokazuje (iako dosta šturo zbog prostora) jasna "mustra za revoluciju", što bi rekao naš otporaš Srđa Popović. A ova veza u načinu razmišljanja je važna jer nam je jedan od opozicionih lidera Gruzije Giorgi Gakarija, bivši premijer i nekadašnji ministar policije (baš u vreme gorepomenute Sakašvilijeve represije), pre samo nekoliko dana jasno rekao kako tamošnja prozapadna opozicija rezonuje i čemu se nada: "Međunarodna zajednica ne priznaje aktuelne vlasti u Gruziji, vrlo brzo će uslediti ekonomski pad, nakon čega će vlast definitivno sesti za pregovarački sto". Dakle, ekonomski kolaps je ono što gruzijska opozicija želi da postigne, čemu se nada i što priželjkuje, jer to vidi kao način da primora vlast na pregovore o svojim zahtevima, odnosno dolazak na vlast. Da li je ekonomski kolaps interes i onih koji demonstriraju, a kamoli onih koji ne učestvuju u tom poduhvatu?

Niko od naših opozicionara nije do sada bio toliko pametan kao Gakarija da to otvoreno kaže, ali ako su metode iste, verovatno je isti i cilj - ekonomski kolaps koji bi vlast doveo u nepovoljan položaj i primorao na popuštanje. Ili su, možda, naši prozapadni opozicionari i pametniji od Gakarije pa preskaču fazu ekonomskog kolapsa i idu odmah na najradikalniji scenario - građanski rat. Marinika Tepić kaže da je on već počeo, samo da se još nije zapucalo. Srđan Milivojević predsedniku Aleksandru Vučiću predviđa sudbinu goru od one koja je zadesila svrgnutog sirijskog lidera Bašara Asada. Asad je uspeo da pobegne avionom, a naši opozicionari predvođeni Milivojevićem bi, kada bi mogli, blokirali aerodrom. Vučiću žele, znači, surovu sudbinu Gadafija nad čijom se brutalnom smrću onomad naslađivala Hilari Klinton. Libija i Sirija, pa i Ukrajina, prestale su praktično da postoje kao države i na koncu će, najverovatnije, biti raskomadane.

Paralela sa Sirijom pokazuje još jedno. Tamo su na vlasti Asada zamenili plodovi Islamske države i Al kaide, ljudi koji su u klanju i iživljavanju nad onima koje nisu smatrali "svojim" uživali više čak i od ustaša. Iako su skratili brade i malo se umili, pa su sad odjednom veliki borci za slobodu i demokratiju koji promptno ukidaju mogućnost ženama da rade u pravosuđu, stare navike teško odumiru pa se klanje i iživljavanje nastavlja. To dostiže takve razmere da nas o tome obaveštavaju čak i oni mediji koji su učestvovali u umivanju ovih glavoseča poput "Njujork tajmsa" ili britanskog "Tajmsa". Ako Vučića vide kao Asada (ili Gadafija) da li sebe identifikuju sa glavosečom Džalalijem? Očekuju li pomoć onih koji su pomagali i sirijskim islamistima - borcima jedinice "Džemati Alban" sačinjene od kosovskih Albanaca koje predvodi izvesni Abdul Jašari? Aljbin Kurti je podršku već pružio.