NEĆE MOĆI: Definicija bezumlja

Definicija bezumlja je činiti istu stvar iznova i iznova i očekivati drugačiji rezultat - citat je koji se mahom pripisuje Albertu Ajnštajnu. Kao što je često sa čuvenim citatima, i ovde je teško utvrditi autora ove misli, koja se pripisuje i Bendžaminu Frenklinu i Marku Tvenu. Pomenimo samo navodno Čerčilovu premisu da će se "fašisti budućnosti predstavljati kao antifašisti", koju ju je, najverovatnije, izgovorio američki senator iz Luizijane Hjui Long, kojeg je politički neistomišljenik (arheoantifašista) ubio 1935. godine. Nije, međutim, toliko bitno ko je nešto rekao, nego da li je premisa tačna.

Da je očekivati drugačiji rezultat od iste strategije u najmanju ruku nerazumno, da ne kažemo glupo, evidentno je. To mu dođe kao prirodni zakon i opirati se tome jeste, što bi Ajnštajn, Frenklin ili Tven rekli, bezumno. Ali onda imamo našu opoziciju (najvećim delom onu koja se definiše kao prozapadna, ali i neke njene navodno manje prozapadne segmente) što uporno najmanje deset godina istom strategijom pokušava da dobije drugačiji rezultat od onog koji im se dešava. Žele smenu Aleksandra Vučića, a deluje da ga (postoje manje oscilacije) čine sve jačim.

Istina, u nekim pristupima jesu varirali. Na primer, nekad su zagovarali bojkot izbora, a nekad izlazak na izbore. Nekad su pravili špricer, pa su istovremeno pozivali i na bojkot, i na izlazak na izbore. I ni jedno, ni drugo im se do sada nije isplatilo.

Naprotiv, deluje kao da (i tu postoje manje oscilacije) sebe dovode u sve nepovoljniji položaj u odnosu na vlast. Problem ovde nije samo taktika (izlazak ili bojkot izbora) nego sveobuhvatnija strategija iza te taktike - stvaranje koherentnog plana i sistema političkih ideja i programa. Osim čistog antivučićizma, teško je naći bilo kakvu drugu ideju u njihovom programu. Da se ne lažemo, stvari izgledaju ovako: Stari savski most ćemo braniti jer "Vučić hoće da ga sruši", a ne zato što nam je zaista stalo do njega i mislimo da je baš super. Zato što "Vučić hoće da ga ruši", mi ćemo naći hiljadu razloga protiv toga. Češće loše, nego dobro utemeljenih razloga, ali to nije bitno.

Iako, kako smo naveli, postoje varijacije u opozicionoj strategiji, u poslednjih najmanje deset godina postoji i jedna važna, sada gotovo identitetska konstanta - besomučno organizovanje protesta i blokada, institucionalizovanje ulice. Decenija je dug period i tih protesta i blokada, iz ovih ili onih razloga, bilo je sasvim dovoljno da bi se pokazalo da je taj pristup političkoj borbi jalov. Postoje, naravno, neki izuzeci (recimo, prvi protesti protiv rudarenja litijuma, kada je vlada, pokazaće se privremeno, odustala od te ideje), ali oni ne dokazuju uspešnost strategije, nego pre potvrđuju pravilo. U navedenom primeru, uspehu je pre doprinela odluka vlasti da, iz pragmatičnih i strateških razloga, privremeno popuste, a ne nepodnošljivost pritiska "građana".

Protesti i blokade, evidentno je, ne samo da su jalovi nego imaju i suprotan efekat - umesto da dovedu do stvaranja kritične mase koja bi dovela do smene vlasti na izborima (ili ulici), oni pre dovode do stvaranja vrlo "nekritične" mase, to jest osipanja onih koji su spremni da podrže ulične, ali i izborne akcije opozicije. Te najčešće besmislene akcije, protesti radi protesta, više stvaraju gnev naroda kojem se time dodatno komplikuje iovako težak život, nego što privlače dodatne pristalice. Slična je stvar i sa onim, moram upotrebiti tu reč, budalaštinama u Skupštini. Šta je opozicija dobila onim cirkusom? Ostvarila je cilj da se budžet i čitav niz drugih akata usvoje bez ikakve debate i ništa drugo. Ali nastavljaju s istom promašenom strategijom, pa blokiraju i pokrajinski parlament i gradske skupštine. S istim rezultatom.

Deluje glupo, ali nije samo to. Ovo što rade je i opasno. I toga su i sami svesni. Da je tako, pokazuje izjava Marinike Tepić u "Utisku nedelje" da "misli da mi već jesmo u građanskom ratu, samo se još nije zapucalo". Pametno kao ona premudrost o "tapiji na bol".

Je l' treba da se zapuca? Je l' to cilj svega ovoga? Nadajmo se da će i ova strategija, kao i ostale biti neuspešna, posebno što je opasna. Utešno je što, pored toga što im manjka kvalitet, imaju sve većih problema i s kvanitetom, pa u njihovim "performansima" učestvuje sve manje ljudi. Istina, Kastro je revoluciju započeo sa 19 osoba, ali niti je Dragan Đilas Fidel, niti je Marinika Tepić Če Gevara, a ni Vučić nije Fulgensio Batista. Fidel i Če su imali jasnu ideju i program, a Batista se branio strahovitom represijom, da pomenemo samo neke razlike.

Izbor citata sa fašistima i antifašistima s početka teksta je bio slučajan, prvi mi je pao na pamet kao primer pogrešnog pripisivanja, ali je i on odličan za opis ove situacije. Imamo čoveka koji se na društvenim mrežama predstavlja pod pseudonimom "Užička Republika" i busa se antifašizmom, Gorana Ješića, čoveka koji se bije s policijom na nominalno komemorativnom skupu. Goran Ješić, "novi idol mladih" kako bi Nova S želela da ga predstavi, kaže da je sada potrebno da "trajno deratizujemo" društvo.

U filmu "Večiti Jevrejin" iz 1940. godine, nacisti su Jevreje poredili upravo s pacovima. I oni su smatrali da je potrebna "trajna deratizacija". Od ideje o "kulturnoj dekontaminaciji" do ideje o "trajnoj deratizaciji" kratak je put, a njihov izvor nije istinski antifašizam, to je pre ideja o "konačnom rešenju".