NEĆE MOĆI: Polja smrti

Imala sam petnaest godina kada su Crveni Kmeri došli na vlast u aprilu 1975. Još se sećam kolika me je sreća bila obuzela jer je rat konačno bio završen - pisala je Tida Bat mam u knjizi "Uništiti vas nije nikakav gubitak: Odiseja jedne kambodžanske porodice". Ova sreća međutim, nije dugo trajala. "Ohrabrivali su decu da nađu mane svojih sopstvenih roditelja, da ih špijuniraju. Otvoreno su pokazivali nameru da unište porodičnu strukturu koju su nekada činili ljubav, vera, uteha, sreća i zajedništvo. Uzimali su malu decu iz njihovih domova, slali ih u komune kako bi mogli da ih indoktriniraju", navela je ona, dodajući da su "roditelji izgubili decu, porodice bivale odvojene", a njima "nije bilo dozvoljeno da plaču ili pokažu bilo kakvu tugu jer su odvojeni od svojih voljenih".

OVO je sve bio deo velikog plana Crvenih Kmera da stvore "novo", "pravednije", "jednakije" društvo iskorenjeno iz onog "starog" i "prevaziđenog", ukratko - iz tradicije. Društvo zasnovano na novim "vrednostima". Bizaran je detalj iz naše perspektive da dok se stručnjaci spore oko toga kako bi tačno definisali ideologiju Crvenih Kmera, idući od najčistijeg marksizma-lenjinizma do antimarksističke seljačke revolucije, sami Crveni Kmeri su model albanije Envera Hodže smatrali najboljim i najnaprednijim trenutnim komunističkim sistemom. Podsetimo da je Adem Demaći bio fanatični "hodžista", da je Aljbin Kurti njegov politički plod i da su Crveni Kmeri, pored "autogenocida", sproveli brutalnu kampanju etničkog čišćenja Vijetnamaca, Kineza, naroda Čami i drugih manjina. Ali to je druga, iako zanimljiva, tema.

TOKOM genocida u zloglasnim "poljima smrti" deca koju su Crveni Kmeri indoktrinirali imala su veliku ulogu u zlodelima. Korišćena su za brutalne likvidacije svih nepodobnih, uključujući neretko i sopstvene roditelje. Jedan od preživelih Juk Čang, danas direktor Dokumentacionog centra za Kambodžu, objašnjava kako je vođstvo Crvenih Kmera gledalo na decu: "Ona su poput belog platna - ako ih naučite da mrze svoje susede, mrzeće ih do kraja života, ako ih naučite da ratuju, biće ratnici, ako ih naučite da ubijaju, biće ubice". "Najbrutalnija deca nisu bila ona na liniji fronta, nego oni mladi kadrovi koji su sprovodili uredbe Crvenih Kmera, uključujući i kao upravnici sela", dodaje.

"POTENCIJAL" koji su Crveni Kmeri prepoznali u deci, čini se, prepoznat je i drugde, uključujući i nas, pa se nesrazmerno velika uloga u svim protestima i delatnostima protiv vlasti (i države) daje deci, odnosno mladima, studentima i kvazistudentima, i oni su upravo i najradikalniji u svim protestima i incidentima. Zanimljivo je i da su oni koji ih na to podstiču iste, ili makar slične, ideološke matrice kao i Crveni Kmeri. Neki, poput profesora Jova Bakića, koji snuje o jurenju političkih neistomišljenika i njihovom bacanju u Savu, Dunav i (odskora) u Drinu, otvoreno su ekstremno levičarskih stavova. Drugi, što je mnogo češće, svoj ekstremizam skrivaju pod plaštom "antifašizma" u kojem je "fašista" svako ko im iz nekog razloga ne odgovara. među te kvazilevičare spadaju prvaci Zeleno-levog fronta, ali i Marinika Tepić, pa čak i Borko Stefanović (ne zaboravite da je on od čoveka koji sa setom peva o porazu Konfederacije u američkom građanskom ratu i "osveti krstom u plamenu" preko lidera nekakve levice Srbije došao do Stranke slobode i pravde) i mnogi drugi i "Užička republika" Goran Ješić, i Dinko Gruhonjić, i Aleksej Kišjuhas... Svi oni "samo čekaju Dunav da se zaledi" (S. Antonić). a setimo se, usput, i kako se nekadašnja direktorka Inicijative mladih za ljudska prava Anita Mitić svojevremeno divila Kurtiju opisujući ga kao "čoveka vizije i ideje (") koji je na kraju uvek u pravu".

I ONDA dolazimo do okretanja dece protiv sopstvenih roditelja. Premijer Miloš Vučević obavestio je javnost o političkoj zloupotrebi sopstvenog deteta: "moj mlađi sin Danilo Vučević, koji je drugi razred Gimnazije 'Jovan Jovanović Zmaj' i koji ima 16 godina, isteran je praktično iz škole sa svojim kolegama na zahtev dvoje-troje profesora da moraju da izađu na ulicu da bi navodno odali počast poginulima u nesreći u Novom Sadu...". Sklon sam da verujem u istinitost premijerovih reči. Utoliko pre što je, po svemu sudeći, ustanovljen i identitet jedne od tih profesora, visoke funkcionerke SSP, koja je doskora bila i poslanik u Skupštini Srbije i onomad štrajkovala glađu s Tepićevom. Isti ti koji sada smatraju da je najnormalnije da maloletnu decu vode na demonstracije, napravili su, setimo se, skandal i izdejstvovali smenu dekana Pravnog fakulteta u Novom Sadu Branislava Ristivojevića jer je svoje studente vodio u radnu posetu ambasadi Rusije na razgovor o mogućnostima za stipendije i stručno usavršavanje u toj zemlji. Ako je sve ovo u vezi sa sinom premijera Vučevića tačno, ima li veće perverzije od teranja deteta da protestuje protiv sopstvenog oca? Nekima to i nije perverzija nego ostvarenje sna koji su Crveni Kmeri već bili pretvorili u javu. U poljima smrti.„