KIŠA

Kao kandidatima, spočitava nam ono što ne može sopstvenim članicama. Ne znamo, tako, s čime da se tačno uskladimo.

Naši dobri prijatelji, severni susedi, Mađari, ne žele da dolivaju ulje na vatru i da dodatno zatežu odnose s Rusijom, pokušavajući da mirnim putem i pruženom rukom doprinesu smirivanju strasti. Slično je oko odnosa sa Kinom. Dok se Srbiji apostrofira inteziviranje odnosa s Pekingom, pre samo nekoliko meseci predsednik nama takođe prijateljske zemlje Francuske, Emanuel Makron, uz velike počasti primao je kineskog predsednka Si Đinpinga i njegovu suprugu Peng Lijuan, uvevši ih čak u svoj intimni svet mestašca Monži na Visokim Pirenejima, u kojem je kao mali provodio raspuste kod svoje bake, gde su im pod bajkovitim planinskim nebom, u restoranu "Pastirov konak" servirana supa od kupusa s guščijim mesom, jagnjeća plećka, šunka od crne svinje i ostale đakonije. Uz otvoren razgovor o svemu, kao što to valjda i Srbija čini.

Ali, ono što je dozvoljeno članicama, nije i kandidatima. Priznaje to i sam odlazeći šef evropske diplomatije Đozep Borelj. Kaže da postoje različiti pristupi država članica i to naziva "demokratskim dijalogom", dok se za kandidate u iste svrhe upotrebljava izraz "strateška zabrinutost".

Dobro znaju u EU da se izuzetno važna uloga Beograda ogleda i u tome što možemo da budemo preko potrebni most između Moskve i Brisela u ova suluda vremena. Kao najveća zemlja na Zapadnom Balkanu, itekako smo im potrebni i u cilju prosperiteta čitavog regiona. Neće mnogo toga moći da postignu bez Srbije u ovim našim turbulentnim krajevima. Sami priznaju da neće biti celoviti dok i nas ne prime. Bez obzira na to, tako krnji, zapretili su nam, ako ne promenimo kurs, kočenjem pristupnog procesa. Kao da već nije zakočen, odavno zaboravljen na slepom koloseku evropskih integracija, zaraslom u visoki korov. Francuzi imaju izreku: "Ko je mokar, ne strepi od kiše". Mi smo, čekajući Godoa, pod onim drvetom, odavno pokisli.