SKENIRANJE

Godinama su se zdravstvene ustanove pravdale velikom navalom na dijagnostiku skenerom i da više novih pacijenata stane u red nego što uspevaju da snime. Tako je formiran spisak od gotovo 3.000 ljudi, a čekanje na CT postalo hronično. Kad je, resorni ministar Zlatibor Lončar "postrojio" direktore, a oni kadar i opremu, za dva dana, u dve smene, na 115 skenera pregledano je 2.806 građana, odnosno svi koji su bili na listi čekanja. Znači kada se mora - može.

Nije javašluk podjednako ukorenjen u svim zdravstvenim ustanovama, pa ni oštar ton ministra Lončara nije bio upućen svim direktorima. Ima, naravno, menadžera, načelnika, šefova odeljenja i lekara kliničara koji rade profesionalno, odgovorno, savesno. Ali, generalno, efikasnost zdravstvenog sistema nije podignuta ekvivalentno ogromnim ulaganjima u nove bolnice, opremu, zapošljavanje kadra.

Zatajilo se, čini se, ponajviše u organizaciji posla i disciplini. Kada je zdravstvo, ne tako davno, pre samo deceniju i po, imalo nekoliko desetina skenera, moralo je da se čeka na pregled. Sada je sa 115 aparata u funkciji, širom Srbije, pravljenje lista čekanja, ne računajući spiskove zakazivanja sa terminima u okviru mesec dana - nedopustivo. Uprkos tome što ima mnogo neselektivnog upućivanja na najsofisticiranije aparate, za stanja koja mogu da se dijagnostikuju i rendgenom.

Ulazi veštačka inteligencija i u medicinu, roboti odavno asistiraju hirurzima, ali aparati ne mogu da rade bez ljudi. I tu, čini se, nastaje najveći problem. Državno zdravstvo je za neke lekare "sigurna luka", istovremeno i "prolazna stanica", svrate, pa odu u privatnu praksu gde pregled profesora košta i po 35.000 dinara. Niko njima ne osporava pravo da rade privatno, tako je i u drugim zemljama, ali tek kada ispune normu u svojoj matičnoj ustanovi. Nije to samo pitanje profesionalnosti, već i morala. Ako pored svakog aparata i svakog zaposlenog, mora da se postavi nadzornik, da meri efikasnost, onda smo džabe krečili.