Zastava

Još za videla, u Partizanskoj ulici, na drugom kraju grada, sa zida jednog preduzeća, žena čije je lice snimljeno video-nadzorom, strgnula je srpsku trobojku, bacila je na pešačku stazu, zgazila a zatim zapalila. Policija je identifikovala i uhapsila Malinu Milenković (42). U trenucima dok je plamen skrnavio srpski grb, pored Maline prošli su muškarac i žena. Tek ovlašnim pogledom okrznuli su prizor i nastavili svojim putem ćutke. Kao da je posredi kakav performans, pa paze da ne dekoncentrišu "umetnika". Kao da ne gori zastava koja je našim precima u svim ratovima bila važnija od sopstvenih života a kojom se danas diče naši sportisti, mladi naučnici, osvajači medalja na olimpijadama znanja. Kao da pod tom, najfinijom trobojnom svilom nisu naša istorija, sadašnjost i budućnost...

A, samo pet dana ranije, u čast Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave iz Srpskog narodnog pozorišta, sa scene "Jovan Đorđević", nazvane po osnovatelju ovog prvog teatra u Srba i autoru teksta pesme nad pesmama "Bože pravde", sa scene se orila i nezvanična himna "Veseli se srpski rode". Nije trebalo mnogo mašte da se u tim trenucima zamisli ozarenost nebeskog Laze Kostića, koji je zabrinut zbog uklanjanja srpske zastave u "žutogarnoj monarhiji" sročio stihove: "Zastavo moja, zastavo trojna, svijeno srce naroda bojna, o čemu snivaš kad se ne njijaš?". Ili, pak, Veljka Petrovića, koji je 1911. svojim sunarodnicima uputio prekor u osam strofa: "Vojvodino stara, zar ti nemaš stida, navukla si tešku, neukusnu svilu?"

Da li bi rodoljubivi bard srpske književnosti iz Sombora slične strofe prekora uputio i današnjoj Srpskoj Atini? Jer, gotovo ravnodušno ona posmatra rušilačke "performanse" instant revolucionara poput Balše Brkovića i sledbenika, koji su prekrečavanjem i uklanjanjem trobojki možda i inspirisali Malinu da ode korak dalje. Da kresne šibicu.