NEĆE MOĆI: Operacija "ruski Šormaz"

NIJE to tako davno bilo, krajem juna ove godine, "Fajnenšel tajms" je objavio priču koja nije nimalo laskava za Srbiju.

Čuveni britanski dnevni list izneo je tvrdnju da je naša zemlja u Ukrajinu izvezla oružje i municiju vrednu 800 miliona evra. Pod naslovom "Srbija žmuri na to što njeno oružje završava u Ukrajini", ovaj list je skrojio priču prema kojoj je Srbija jedan krajnje pokvareni igrač koji istovremeno pleše i s Moskvom, praveći se da joj je prijatelj i ne uvodeći joj sankcije, i s Kijevom koji snabdeva municijom. Problem u celoj ovoj priči bio je, kao što to uostalom gotovo uvek biva kada zapadni mediji i zvaničnici pokušavaju da proguraju neku teoriju koja nije baš sasvim istinita koriste neodređeni termini tipa "veruje se", "sumnja se", "deluje da".

Iza bombastične tvrdnje "Fajnenšel tajmsa" da "srpsko oružje završava u Ukrajini (što je već samo po sebi sporno jer reč "završava" ukazuje da ono nije prodato državi koja je u ratu s Rusijom" nisu stajali, međutim, nikakvi dokazi, jer je i sam ovaj list, koji važi za "ozbiljan" naveo da je "srpsko učešće u doturanju municije Ukrajini dovoljno prikriveno da ga zvanični podaci ne prikazuju" i dodaje da "Kilski institut za svetsku ekonomiju" koji prati podršku Ukrajini "nije pronašao direktne tragove srpskih aktivnosti i nije otkrio sistematske dokaze srpskog doprinosa".) I to je to, ali je dovoljno da se stvori atmosfera koja pogoduje zadatku koji američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil prema pisanju ovog istog lista ima - da predsednika Srbije Aleksandra Vučića "udalji" od njegovog ruskog kolege Vladimira Putina.

Pored "Fajnenšel tajmsa" (i brojnih drugih medija) ovu ulogu na sebe je preuzeo i predsednik Francuske Emanuel Makron koji je, tokom posete Srbiji Beograd ne samo pozvao da stane u "ujedinjeni front protiv Rusije" (što je Mariju Zaharovu sasvim prirodno podsetilo na naciste), nego je i hvaleći ulogu Srbije na međunarodnoj sceni pomenuo i nekakvo isporučivanje srpske municije Ukrajini, ali je to prošlo dosta nezapaženo. Činjenica je, međutim, da i ako srpska municija "završava" u ukrajinskim rukama to nije "zasluga" Srbije, nego onih koji ga preprodaju, verovatno mimo sporazuma.

Zvanična Moskva je, kad god se ova priča pojavljivala u javnosti, takve navode suštinski odbacivala.

Posle municije, u operaciji "udaljavanja" Srbije od Rusije na red su došli i avioni. Čudna je koincidencija da je samo dan pred jako važnu posetu potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vulina Rusiji i njegovog susreta sa predsednikom Vladimirom Putinom u javnost puštena priča o tome kako će Srbija "svojih 36 'migova 29'" preko Francuske ustupiti Ukrajini. Sve je počelo objavom na opskurnom ruskom opozicionom telegram-kanalu "Oktagon" da će u okviru kupovine francuskih "rafala" Srbija ovoj državi do Nove godine "dati svih svojih 36 aviona 'MiG-29'" i to po ceni od 390 miliona evra. Tu priču onda preuzima bivša poslanica Jedinstvene Rusije u Dumi Elena Panjina, sada direktorka nekakvog Instituta za političke i ekonomske strategije. Ukratko, neka vrsta ruskog Dragana Šormaza, osoba koja je 2014. dobila "počasnu diplomu predsednika Rusije", da bi pre dve godine bila praktično izopštena iz stranke. Kada je ona objavila to su odmah uočili brojni domaći, regionalni i strani mediji koji njen kanal na "Telegramu", naravno, pažljivo prate i papagajski, bez ikakve provere prenose priču koju je ona prenela sa opskurnog telegram-kanala.

Da je obmana ozbiljna ukazuje činjenica da su ovu priču preneli ne samo dokazano "naivni" luksemburški mediji u Srbiji poput, na primer lista "Danas" (koji je, inače, uradio intervju sa fantomskim sagovornikom) ili televizije N1 (koja je poverovala da se u Narodnom pozorištu u Beogradu biti održana "Nedelja kosovskog teatra"), nego i renomirani američki "Nešenel interest", glasilo uticajnog tink tenka Centar za nacionalni interes kojeg je 1994. osnovao bivši američki predsednik Ričard Nikson.

Sve i da poverujemo da je nekakav "Oktagon" došao do ovako poverljive informacije i da Panjina uživa izvanrednu pažnju prozapadnih medija u Srbiji i uglednih američkih tink tenkova, u ovoj priči postoji jedna, pa čak i dve ogromne rupe koju je nemoguće da je neko ko imalo razmišlja mogao tek tako da "preskoči" i ne zapita se ima li u ovome nečeg čudnog. Naime, ništa nije lakše nego utvrditi da Srbija (nažalost) nema 36 aviona "MiG-29", nego (samo) 14, od kojih su četiri preživela NATO agresiju 1999. i potonju transformaciju vojske pod vođstvom Borisa Tadića, Dragana Šutanovca, Zdravka Ponoša i ostalih, šest je Ruska Federacija donirala Srbiji 2017, a četiri smo dobili na poklon od Belorusije 2021. godine.

Druga je stvar što bi to značilo ne samo da bi Srbija od Nove godine do najmanje 2028. (kada bi prvi "rafali" mogli da nam stignu) bila ne bez borbenih aviona nego u minusu za 22 i ne bi mogla da kontroliše svoj vazdušni prostor. To je za jednu državu nedopustivo, i angažovanje strane avijacije (koje je u principu moguće) bi predstavljalo ozbiljno odustajanje od sopstvenog suvereniteta.

Ako nikome ovakvo amatersko poznavanje stanja u našoj vojsci ne bi upalilo crvenu lampicu da porazmisli o kredibilitetu ovakve informacije, onda ništa, što bi rekle cenjene kolege iz "Peščanika". A ako neko prenosi ovakvu informaciju bez ikakve provere, onda se ne radi o novinarstvu, nego o operativnom zadatku koji ima neki drugi cilj od informisanja javnosti. Kakav bi taj cilj mogao biti u, kao što smo napomenuli, danu kada se potpredsednik Vlade Srbije sastaje sa predsednikom Ruske Federacije, nije teško pretpostaviti.