Vagon

Žuljamo zadnjicu na namenjenoj nam drvenoj klupi u pilićarskom kupeu, čitamo bajate novine od juče i na staničnoj česmi točimo u žurbi mlaku vodu u plastičnu flašu između dva zvižduka otpravnika, dok oko nas tutnje supersonični vozovi s gospodom sumnjive prošlosti kojoj su na tacni servirane evropske destinacije. Neki su za te pravce svojevremeno dobijali i karte gratis.

Malo-malo, pa uđe kondukter. Ljutitog pogleda ispod podignutih veđa proverava, sve iznova, da se, kojim slučajem, ne švercujemo. U vozu bez voznog reda utvrđuje tačan broj sedišta iako mesta u ovom vagonu nisu numerisana. Sve, što se tiče putnika, mora da bude po propisu, dok u vagonu nemarnih evropskih železnica napola spuštenih i zaglavljenih prozora promaja duva na sve strane.

U vagon-restoranu imamo pravo da popijemo osvežavajuće gazirano piće koje ima mnogo više veštačkih zaslađivača nego ono s identičnom etiketom u komšijskom vozu te-že-ve, po istoj ili skupljoj tarifi. Nudi nam se i čips s umetnim aromama da osetimo mirisne čari Zapada, možemo da se zasladimo čokoladom koja ima jednako primamljivu ambalažu ali mnogo manje kakaa i lešnika. Oni to zovu "dualnim kvalitetom." Prethodno ruke peremo sapunom koji slabije sikda trigliceridne masnoće pokupljene na kvakama vagona.

Iako je još pre sedam godina, na jednoj od usputnih stanica, u Briselu doneta posebna Uredba o modernizaciji u Direktivi o nepoštenoj poslovnoj praksi, Evropska komisija je, gle čuda, konstatovala da nema direktna ovlašćenja u oblasti potrošačkog prava.

Dok se klackamo između dve stanice od Nemila do Nedraga, u neudobnoj vožnji koja traje više od četvrt veka, u poslednje vreme ume nenajavljena da bane virtualna policija i bez pitanja nam pokupi sve fotografije i snimke iz mobilnih telefona. Pazite šta i koga snimate. Time hoće da poboljšaju sopstvenu veštačku pamet.