Predstava

I sami Albanci, čini se, osetili su se izmanipulisanim, odbili su ulogu statista na političkom okupljanju odlazeće garniture političara koja decenijama unazad, usled nedostatka konkretnih ideja, poseže za starom taktikom buđenja nacionalizma i stvara buku oko "kršenja" prava nacionalnih manjina.

I sve to tražeći podršku drugih zemalja, a izbegavajući razgovore sa zvaničnicima zemlje iz čijeg budžeta primaju plate. Albanci na jugu centralne Srbije obično služe albanskim liderima sa Kosova i Metohije kao svojevrsna "poluga", odnosno njih pominju kad god reše da zatraže "reciprocitet". Nebrojeno puta, kad je otvarano pitanje Zajednice srpskih opština, bilo je pokušaja da se stavi znak jednakosti između Srba na severu KiM i Albanaca na jugu centralne Srbije. Naravno, pritom se vešto izbegava pominjanje da Srbi nemaju elementarna prava na život, rad, slobodu kretanja, imovinu... Albanski političari iz Bujanovca, koji na poslednjim iborima nisu dobili apsolutnu podršku sunarodnika, pa su nakon više od dve decenije otišli u opozicioni tabor, pribegli su, po svemu sudeći, savetima svog gurua Aljbina Kurtija. Onog koji uporno odbija da "premosti" problem u Kosovskoj Mitrovici, pa bure baruta postavlja tamo gde mu nije mesto, ali ceni da bi mu donelo političke poene.

I kada je u Bujanovcu trebalo upaliti upaljač zvani "diskriminacija" desilo se neočekivano - izostalo je jedinstvo Albanaca. Probudila se svest, moral potreba da se zaštiti sopstvena egzistencija... Više od sto policajaca, isto toliko zdravstvenih radnika, više od 300 prosvetara, više od 400 zaposlenih u opštinskoj administraciji, javnim preduzećima i pravosuđu primaju platu iz budžeta Srbije. Redovna primanja, sigurna radna mesta i mogućnost upotrebe jezika nacionalnih manjina ono su što običnog čoveka čini zadovoljnim. Na drugoj strani je ostalo stotinak "diskriminisanih".