NEĆE MOĆI: Mama mija

Sociolog i kolumnista iz Novog Sada Aleksej Kišjuhas nam u poslednjoj kolumni za list "Danas" preporučuje da počnemo da učimo albanski jezik sugerišući da bi prva reč mogla biti "mirdita" i pita se zašto, "uz jezik, ne poznajemo ni kulturu, književnost i umetnost kosovskih Albanaca", posebno mi koji Kosovo i Metohiju smatramo "liciderskim", kako on piše, srcem Srbije. Igrom slučaja, albanski jezik sam počeo da učim 18. februara 2002. godine. Znam tačan datum jer sam prvu lekciju dobio od bivšeg komunističkog funkcionera, a potom borca za ljudska prava i slobode Mahmuta Bakalija tokom njegovog svedočenja u procesu protiv Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom.
Prve naučene reči bile su "po" (da) i "jo" (ne), koje je Bakali besomučno ponavljao odgovarajući na Miloševićeva pitanja tokom unakrsnog ispitivanja pošto od šoka nije mogao da dođe do vazduha za duži odgovor. Istina, uspeo je da izgovori i jedno "mama mija" pošto je Milošević podsetio da je upravo Bakali aprila 1981. godine na zatvorenim partijskim sednicama tražio da se na one koji po prištinskim ulicama traže "Kosovo republiku" krene tenkovima i avionima. On, a ne neki "velikosrpski šovinista". Lažem, znao sam pre ovog svedočenja još nekoliko reči na albanskom. Na primer "bira" (pivo), čije nam učenje preporučuje i sam Kišjuhas, jer sam voleo pećko pivo, pivo iz grada u kojem je nekada živelo 20.000 Srba, a 2021. samo 90-godišnja baka Rumena, čija je kuća u centru ovog grada redovno kamenovana. Valjda u okviru kulturne razmene.

Vratimo se Bakalijevom svedočenju, inače prvom sa spiska haškog tužilaštva u ovom procesu. Bilo je važno ne samo zbog pomenute dve reči na albanskom jeziku. Pružilo nam je sjajan uvid u situaciju na Kosovu i Metohiji tokom osamdesetih i devedesetih godina. Ukratko, efekat tog svedočenja po interese tužilaštva najbolje ilustruje opaska koju je portparolki tužilaštva Florans Artman tada uputila jedna srpska novinarka: "A kada će tužilaštvo izvesti nekog svog svedoka?"

Prvi svedok tužilaštva, inače svojevremeno i politički savetnik "kosovskog premijera" Agima Čekua (čoveka koji Srbe nije ubijao samo kao jedan od vođa terorističke OVK nego i kao učesnik u operacijama hrvatske vojske u Medačkom džepu i "Oluji"), tada je opovrgao neke teze o "srpskoj represiji" nad kosovskim Albancima koje se, međutim, iznose i danas, pa i u Kišjuhasovoj kolumni. Ovaj sociolog i kolumnista pripisuje Srbiji da se odrekla Kosova i Metohije jer "još od recimo 1991. godine, svi Statistički godišnjaci sa podacima o stanovništvu Srbije imaju sledeću fusnotu - 'Bez Kosova i Metohije'". A Bakali je lepo bio objasnio da su se Albanci sami povukli iz svih državnih institucija i bojkotovali ih po sopstvenoj volji, čineći time nemogućim i sastavljanje bilo kakve merodavne statistike, uključujući i popis.

Navodi nam Kišjuhas i priču o tome kako je veliki srpski glumac Zoran Radmilović 1981, u vreme kada je Bakali tražio da se albanske separatističke demonstracije reše tenkovima i avionima, štitio albanske poslastičarnice u Beogradu i u njima jeo baklave. Velika stvar! Zaista je veliki čovek, a ne samo glumac, bio taj Radmilović. Skoro isto onako velik kao i mitropolit Amfilohije Radović, koji je u vreme pogroma na Kosovu i Metohiji u martu 2004. štitio beogradsku Bajrakli džamiju od huligana koji su pokušavali da je spale. Zna li Kišjuhas nekog albanskog umetnika ili javnu ličnost s Kosova i Metohije koja je tako branila srpske kuće, manastire i crkve tog marta 2004? Da ga/je odmah dovedemo u Beograd i razmenjujemo kulturu. Ili bi da na kulturnu razmenu dovodi samo one kojima "sloboda ima jedno ime - OVK"?

Pritom, ovaj sociolog, pozivajući se na Danila Kiša, tvrdi kako je "nacionalizam kič, a ne umetnost". Ako je to istina, zašto bi onda u Beograd dovodili kič kosovskih Albanaca, pošto je sva ta "umetnost" koju pokušavaju da nam prodaju prožeta albanskim nacionalizmom koji oni samo ne žele da vide, jer, valjda, nije tako "maligni" kao ovaj srpski.

A i ova Kišova teza, pod uslovom da je izrečena onako kako nam je Kišjuhas servira, skroz je pogrešna. Ako je nacionalizam kič i nacionalisti ne mogu biti umetnici, šta ćemo, onda, na primer, sa Salvadorom Dalijem? Dali je bio veliki pristalica Hoze Antonija Prima de Rivere, osnivača španske Falange i veći nacionalista od lidera španskih nacionalista Franciska Franka. Držao je Dali De Riverinu sliku na zidu. Hoćemo li Daliju iz političkih razloga oduzeti titulu umetnika i proglasiti ga za kič? Umetnik nije bio ni Ezra Paund? Čak i oni koji su ga 1945. zarobili u Italiji i držali u čeličnom kavezu na otvorenom, koji su izbegli da mu sude za izdaju i kolaboraciju s fašističkom Italijom tako što su ga proglasili ludim, nikada nisu osporili da je jedan od najvećih američkih pesnika u istoriji. Da li bi Kišjuhas (ili, možda, Kiš) za kičera proglasio Aleksandra Solženjicina, kojega su na Zapadu kovali u zvezde sve dok im je njegov ruski nacionalizam odgovarao jer je bio uperen protiv sovjetskog komunističkog sistema? I tako dalje, i tako dalje. Pregršt je vrhunskih umetnika koji su bili nacionalisti, mnogi od njih čak potpuno pogrešnih i ekstremističkih uverenja. Nacistički skulptor Arno Breker, na primer. Ne sporeći njihovu umetnost i ne nazivajući je kičom, ipak, mnoge od njih ne bismo želeli da vidimo u Beogradu. Uz sve dužno poštovanje. Da li bi Kišjuhas voleo da vidi Brekera u Beogradu (da je živ)? Jedan drugi vojvođanski autonomaš, pouzdano znam, bi.

Citira nam Kišjuhas još jednu Kišovu potpuno pogrešnu tezu, da je nacionalista "po definiciji ignorant": "Nacionalista, u principu, ne zna nijedan jezik, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se)." U kom principu? Nekom sociološkom? Koliko to jezika Kišjuhas govori?