NEĆE MOĆI: Vojevanje izgubljene bitke

Sredinom maja 1943. dvadesetak hiljada partizana, među kojima je bio veliki broj borbeno nesposobnih ranjenika i tifusara, našlo se u obruču oko 130.000 nacističkih vojnika podržanih tenkovima i avijacijom.

Predstojeća Bitka na Sutjesci delovala je unapred izgubljeno. Posle oko mesec dana borbi, međutim, partizani uspevaju da probiju obruč i najveći deo svojih snaga spasu smrti i zarobljavanja. "Proboj partizanskih snaga sa Sutjeske odgovara čudu", istakao je svojevremeno odgovorni urednik nedeljnika "Vreme" Filip Švarm za Bi-Bi-Si na srpskom, dodajući da je "činjenica da Vrhovni štab nije na vreme shvatio opasnost opkoljavanja" i da je "činjenica i da su se suočili sa mnogo nadmoćnijim neprijateljem, koji je raspolagao i ljudstvom, teškom artiljerijom i motornim prevozom, o čemu partizani nisu mogli ni da sanjaju".

Pavle Jakšić bio je u to vreme komandant 7. banijske udarne divizije NOVJ i odigrao je, prema rečima njegovog sina, novinara Boška Jakšića, ključnu ulogu u izvlačenju partizana iz obruča, što je u datim okolnostima predstavljalo pobedu. "Otac mi je više puta rekao da je to bila najteža noć u njegovom životu", rekao je Boško Jakšić govoreći o 8. junu kada je počeo proboj. "Ostalo je istorija, u kojoj nije bilo mesta za Pavla Jakšića", navodi Bi-Bi-Si na srpskom.

Izgleda da za Pavla Jakšića toliko nije bilo mesta u istoriji da i njegov sin zanemaruje podvig svog oca kada danas, kada je činjenica da se Srbija, da metaforički iskoristimo Švarmov citat, "suočava sa mnogo nadmoćnijim neprijateljem, koji raspolaže i ljudstvom, teškom artiljerijom i motornim prevozom" Sada, kada se Srbija bori protiv usvajanja rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici i prijema tzv. Kosova u Savet Evrope, Jakšić u autorskom tekstu za luksembušrki list "Nova" (5. maj 2024) pita: "Zašto predsednik tako srčano ulazi u diplomatske bitke za koje se unapred zna da će biti izgubljene, što je slučaj i sa rezolucijom Generalne skupštine o genocidu u Srebrenici?"

Doživeli smo, piše Jakšić, "dva diplomatska fijaska u veoma kratkom periodu". Prvi je glasanje u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, kada su Kosovu otvorena vrata punopravnom članstvu u toj organizaciji, a "drugi debakl uslediće tokom maja u UN kada se očekuje da većina od 193 članice podrži rezoluciju koja će 11. jul proglasiti za međunarodni Dan sećanja na genocid koji su snage bosanskih Srba počinile 1995. u Srebrenici, kada je ubijeno 8.000 nenaoružanih bošnjačkih muškaraca i mladića" koji su, dodao bih, tako "goloruki" prethodnih godina masakrirali Srbe u Podrinju.

Važnije od isterivanja istine o dešavanjima u Srebrenici sada je, međutim, sagledavanje situacije na Ist Riveru i u Strazburu. Boško Jakšić je samo jedan u moru analitičara koji na luksemburškim medijima seire o "neizbežnom porazu" Srbije u UN i SE, zagovaraju predaju i ukazuju na "nesposobnost", "neuglednost" i "nemoć" naše sadašnje vlasti u međunarodnoj zajednici (na Kolektivnom zapadu).

U ovom kontekstu važno je, pre razmatranja aktuelne situacije, uzeti u obzir činjenicu da je jedna od nesumnjivo najmoćnijih država na svetu, čiji uticaj na Zapadu ide toliko daleko da se zbog njenih interesa prave skandali čak i na manifestacijama poput "Evrovizije" - Izrael - "poražena" u Generalnoj skupštini UN izglasavanjem rezolucije o članstvu Palestine u svetskoj organizaciji sa 143 glasa "za", devet "protiv" i 25 uzdržanih.

Iako rezolucija o "genocidu" u Srebrenici i dalje ima velike šanse da bude usvojena, već sada je jasno da nema teorijske šanse da odnos glasova bude i približno sličan. I to pod uslovom da ta rezolucija ikada bude stavljena na glasanje, za šta, kako vreme odmiče, ima sve manje šansi. Činjenica da se to glasanje odlaže dovoljno govori o uspehu srpske diplomatije u toj "unapred izgubljenoj bici" i demantuje stav luksemburških analitičara o "diplomatskom fijasku".

Slična stvar se dešava i sa prijemom tzv. Kosova u SE. Prijem otcepljene južne srpske pokrajine nije se našao na dnevnom redu sastanka Komiteta ministara zakazanog za 16. i 17. maj, ali to ne znači da ova tačka u narednih deset dana neće biti uvrštena u agendu.

Već i samo odlaganje onoga što je bio "završen pos'o" je dovoljno indikativno, ali tu su još i glasovi koji se pojavljuju poslednjih dana o tome kako velike evropske sile odustaju od ideje prijema "Kosova" u SE. Među tim glasovima su sile poput Francuske, Nemačke, Italije. Čak se i dosadašnji izaslanik SAD za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar "brine" da Priština neće imati dovoljno glasova za članstvo u SE.

Da smo ćutali, da nismo vodili "unapred izgubljene bitke" nikada u svojoj istoriji ne bismo izvojevali nijednu pobedu, pa makar pobeda bilo i samo "izvlačenje iz obruča".

Kako smo došli do toga da potomci onih koji su odbijali svaku ideju predaje i očajnički tražili izlaz iz bezizlazne situacije sada zagovaraju defetizam?

Ako je jalov posao boriti se za svoje interese protiv volje najvećih svetskih sila i ako je ugled Srbije toliko srozan u međunarodnoj zajednici, kako je, onda, moguće da naum o žigosanju Srba kao genocidnih i proglašavanju "Kosova" za "državu" koja je "oaza" ljudskih prava i međuetničke tolerancije imaju toliko prepreka na svom putu? Kada moćna zemlja poput Izraela može da doživi poraz u Generalnoj skupštini UN sigurno je da to može i Srbija, ali da li strah od poraza treba da nas obeshrabri u borbi za svoje mesto u istoriji?