CENZURA

Volterovski način razmišljanja postaje sve više ekstravagantan za današnje doba. Učesnici međunarodnog skupa nacionalne desnice i suverenista u Briselu, među kojima su bili i francuski političar Erik Zemur, realizator "bregzita" Najdžel Faraž i mađarski premijer Viktor Orban, nisu mogli da dođu k sebi zbog "komunističkih metoda" lokalnih vlasti koje su im zabranile konferenciju uz objašnjenje da predstavljaju opasnost po javni red i mir. Čudili su se i italijanska premijerka Đorđa Meloni, njen britanski kolega Riši Sunak, pa čak i Aleksander de Kro, predsednik vlade zemlje u kojoj se dogodila arbitrarna procena o tome ko sme da govori.

Švićkanje bičem cenzure osetio je i francuski krajnji levičar Žan-Lik Melanšon, koji oštro kritikuje Izrael zbog rata u Gazi. Konferenciju o Palestini otkazali su mu i na univerzitetu u Lilu i u jednoj od gradskih sala, pa je, kao u rimsko doba, morao da govori na trgovima, protestujući protiv principa "banana država". Morao je da reaguje čak i predsednik Makron porukom da se zalaže za to da svi mogu slobodno da govore, koliko god se borio protiv njihovih ideja, mada bi volterovski stav trebalo da bude logično i opšte poznato mesto. "Ne!" i "Opasnost", bili su samo neki od naslova, uz precrtane Le Penove fotografije, u francuskim novinama, kada je tadašnji lider krajnjih desničara 2002. godine legitimno osvojenim glasovima ušao u drugi krug predsedničkih izbora. I dan-danas su pristalice njegove kćerke Marin ili Zemura u javnosti razapeti na stub srama i nemaju jednak tretman u medijima kao "republikanske" stranke. Stvoren je poseban izraz za prihvatljive partije, čime je s druge strane otvoren lov javnosti na one koje to nisu. Čak i onda kada su te stranke postale vodeća snaga, poput Nacionalnog okupljanja, koji drastično vodi u sondažama za predstojeće evropske izbore.