NEĆE MOĆI: Oko genocidnosti nema spora

ŽESTOKA je borba za svetla reflektora u ljudskopravaškom sektoru. Od toga ko je "ugroženiji" zavisi i visina "nadnice za strah". Tako je Aida Ćorović morala da uzvrati Dinku Gruhonjiću izgovarajući nešto još provokativnije, pošto je njeno proročanstvo o krvavom kraju predsednika Srbije Aleksandra Vučića (potpuno izvučeno iz konteksta) sa ovogodišnjeg dubrovačkog "festivala" rebedu, sasvim neopravdano zasenila prošlogodišnja Gruhonjićeva igra ustaškim imenima (takođe, apsolutno izvučena iz konteksta).

U ovom odnosu (Ćorović Gruhonjić) moram napomenuti, čini se da nema "izgubljene ljubavi", kako to kažu anglosaksonci, što ilustruje kratkotrajna svađa kada je Gruhonjić bio primoran da nastupi sa pozicije sile i odbrani svoju štićenicu Bojanu vatić vraćajući Ćorovićevu na mesto. Zaista je bilo bolno čitati tu javnu prepisku i posmatrati porodičnu svađu bez navučenih zavesa koja je jasno pokazala ko je ko u tom odnosu.

Pre svega, samo mala digresija važna za ceo kontekst, podsetimo na neopreznu izjavu Aide Ćorović (takođe, izvučenu iz konteksta) u kojoj priznaje da je ceo svoj život izgradila na nesreći iz devedesetih i da je na tome "zahvalna" (Bogu?!). "Ja bih verovatno bila neka blazirana istoričarka umetnosti, verovatno bih pila antidepresive, jer bi mi sve bilo dosadno kao što imamo po belom svetu da te neke uspešne žene piju antidepresive, da nisu zadovoljne svojim životom. Kad se okrenem i na devedesete i na sve to, u stvari sam veoma zahvalna na ovakvom razvoju događaja. Ja sam jako zahvalna i da mogu ponovo da biram i da mogu da vratim vreme i da mi neko kaže, evo biraj hoćeš ovo ovako teško, često turobno, dramatično, ja bih izabrala uvek isto, jer sam ja zahvaljujući tim okolnostima upoznala sebe", rekla je ona u emisiji "Da sam ja neko", emitovanoj na televiziji N1 10. februara ove godine.

Lepo je što su okolnosti učinile da Ćorovićeva ne mora da pije antidepresive, ali je šteta što su joj tadašnja dešavanja u Beogradu studije, koje je započela u "naletu ambicije", učinila "smarajućim" ("Danas", 29. 4. 2019), pa nije postala "uspešna" istoričarka umetnosti, nego neko ko život (i uspeh) gradi na opštoj nesreći. kako god, sigurno je da bi svakako bila "ta neka uspešna žena". Novu ofanzivu u borbi za mesto pod fondaškim suncem Aida je, dakle, morala da započne podižući letvicu u vređanju srpskog naroda na viši nivo.

Priliku je videla u Vučićevom pozivu svim Srbima da ako na Generalnoj skupštini UN bude usvojena rezolucija o "genocidu" u Srebrenici, istaknu zastave Srbije. "Onaj ko tog dana stavi srpsku zastavu, apsolutno priznaje da je za genocid i da je genocidan, i tu nema spora", rekla je ona, dodajući da "oni koji aplaudiraju ovoj vlasti, kao i oni koji navijaju da se peva 'nož, žica, Srebrenica', koji na bilo koji način stoje uz ono što ova vlast radi - jesu genocidni ljudi" koji bi "sigurno uradili isto ono što su "90-ih uradili na potezu od Potočara ka Tuzli - ubijali te ljude" ("Danas", 12. 4. 2024).

Ako ovu izjavu izvučemo iz konteksta (naravno) možemo ukazati na činjenicu da je Ćorovićeva sve one "koji na bilo koji način stoje uz ono što ova vlast radi" nazvala "genocidnim ljudima". To je najmanje 1.783.700 ljudi koji su na prošlim parlamentarnim izborima glasali za SNS, plus 249.916 onih koji su glasali za SPS, još 55.782 pristalica SrS, 105.165 glasača Dveri i Zavetnika, kao i 178.830 pristalica grupe građana "Mi - glas iz naroda". Tome treba dodati i one koji su glasali za Savez vojvođanskih Mađara (64.747) i one koji su bili za listu koju su predvodili Usame Zukorlić, sin pokojnog muftije Muamera Zukorlića, i lider Demokratskog saveza Hrvata u vojvodini Tomislav Žigmanov (29.066 ljudi). Ne znam da li među ove spadaju i glasači Novog DSS i POKS (njih 191.431), jer oni, iako obično "ni na koji način ne stoje uz ono što ova vlast radi", ne prihvataju da se u Srebrenici dogodio "genocid".

Ovo je mnogo ljudi i samo po ovom "spisku" (2.658.637) koji je daleko od toga da je kompletan jer se radi samo o ljudima koji su izašli na izbore. onda ne čudi što Ćorovićeva genocidne ljude vidi svuda oko sebe. Među njima, svakako, nije jedan od lidera Srbije protiv nasilja Zoran Lutovac koji ne sme na televiziji da javno kaže da li se u Srebrenici dogodio genocid, ili ne. To ukazuje da su "potencijalno genocidni" i mnogi od glasača prozapadne opozicije. Krv nije voda, a u njihovim venama, ipak, teče ona srpska. Baš kao što u Ćorovićkinim teče krv bega Ćorovića o kojem Njegoš u "Gorskom vijencu" piše: "Ono pašče Ćorovića (") crn mu obraz bio!" (izvučeno iz konteksta).

Genocidan je, dakle, svako ko se diči srpskom zastavom i svojim poreklom. ontološki. Genocidni, međutim, nisu oni što pokušaše da ubiju Vučića onomad kada je pružio ruku pomirenja i otišao u Srebrenicu. Genocidan nije ni Emir Suljagić, direktor Memorijalnog centra u Potočarima, koji kao žrtvu "srpskog genocida" podvodi i svog oca Sulju, vojnika Nasera Orića, poginulog u napadu na selo Voljavica 24. decembra 1992. Genocidni nisu ni Nemci, ni Turci, ni ruandski Hutui, jer oni svi žele da se usvoji rezolucija o srpskoj genocidnosti, što bi, kako veruje Aida Ćorović, sa Srba skinulo jaram kolektivne krivice. Ona je, štaviše, "apsolutno sigurna" da će veliki broj ljudi u Srbiji "osetiti neku vrstu olakšanja" (izvučeno iz konteksta). I ja sam apsolutno siguran da je sveti mučenik jasenovački Vukašin Mandrapa osetio neku vrstu olakšanja pošto ga je ustaša Friganović posle zverskog mučenja konačno preklao i skinuo sa njega (individualnu) odgovornost za pripadništvo srpskom narodu.