NEĆE MOĆI: Holidej u Strazburu

Vole predstavnici naše prozapadne opozicije više nego išta da odu do Brisela, Vašingtona, Berlina ili Strazbura. Vole, između ostalog, jer tamo uvek mogu da nađu rame za plakanje, da se požale na strahotu (zverinjak) u kojoj žive, ali i da dobiju poneki mudar savet o tome kako da se sa svojom golgotom suoče i prevaziđu je. Velika je ta ljubav, reklo bi se. Tolika da se često gubi osećaj o tome da li je naša opozicija prozapadna, ili je Zapad proopozicioni. Dva tela, a jedna duša.

Još jednu izreku ima naš narod - s kim si, takav si. U tom kontekstu zanimljivo je pitanje da li je taj proopozicioni Zapad našoj prozapadnoj opoziciji savetovao da se onoliko nećka oko datuma izbora. Od onog "ko je za izbore, taj je Vučićev" prošlog leta, preko "ko nije za izbore, taj je Vučićev" u septembru-oktobru, do ovog "hoćemo izbore, ali ne 28. aprila" zbog "holideja", "hoćemo izbore, ali ne 2. juna" zbog toga što smo izgubili pet-šest odsto podrške i "dajte nam leks specijalis" da se obračunamo na jesen, posle svih holideja. Ili je naša prozapadna opozicija sada taj Zapad savetovala da raspravu o prijemu tzv. Kosova u Savet Evrope pomeri sa 18. na 16. april, isto zbog "holideja".

U čemu je stvar? Pošto sam proveo dosta vremena živeći među evrokratama, mogu vam reći da je dan za izlazak u Briselu ne petak nego četvrtak, zato što u petak uveče niste sigurni da ćete "u gradu" zateći celu ekipu, jer brojni "Briseljani" često odluče da petkom posle posla odu kući - onoj pravoj - ili na neki drugi "holidej". Kao ono što kažu kod nas kako se Beograd isprazni kada "Beograđani" odu kući. Slično tome je i u Strazburu, u kojem vam, ako slučajno u taj grad doputujete oko 10 sati uveče, kažu da možete jesti samo u susednoj Nemačkoj, pošto je u ovoj metropoli već sve zatvoreno.

Zato je 18. april kao dan za raspravu o članstvu "Kosova" u Savetu Evrope sporan. Pitaju se da li će iko ostati da se raspravlja o tom bitnom pitanju, jer i oni, ljudi, moraju na "holidej". Uverenje da je "egzodus glasača" uzrok za pomeranje i ovog datuma iznela je i šef Misije Srbije pri Savetu Evrope u SE Suzana Grubješić, navodeći da je verovatno strah da u četvrtak, 18. aprila, ne bi bilo dovoljno poslanika u sali.

Dakle, pobeda "Kosova" na "izborima" u Strazburu je izvesna koliko i pobeda prozapadne opozicije na izborima u Beogradu i zavisi, u velikoj meri, od "holideja". Lepo zvuči ovaj zaključak, ali nije baš tačan, jer je to, po svemu sudeći, svršen čin. To sa zadovoljstvom konstatuju i neki iz domaćeg opoziciono-En-Ve-O sektora poput gej aktiviste Gorana Miletića (za kojeg neki mediji veruju da može imati stručno mišljenje o ovom pitanju) koji kaže da "samo nešto potpuno nepredviđeno može uticati da prijem `Kosova` u SE bude uklonjen sa dnevnog reda".

Uprkos tome što vodi, izgleda, unapred izgubljenu bitku, naša vlast ne namerava da se preda bez borbe, pa aktivira sve raspoložive resurse u cilju odvraćanja Saveta Evrope da prekrši i sopstveno (ovaj put čak ne "samo" međunarodno) pravo. Zbog toga je (možda prekasno) formiran specijalni "tim" za borbu protiv prijema "Kosova" u SE. Ovo je druga dobra stvar u ovom zlu. Činjenica da se vlast u Srbiji bori protiv tog prijema.

Nekima to, međutim, i nije tako dobro, jer se time, kako za jednu luksemburšku televiziju kaže politikolog Vujo Ilić, "formalizuje protivljenje Srbije članstvu `Kosova` u Savetu Evrope". "Objašnjeno je da se ta komisija formira da bi se sve naše grane vlasti zajedničkim naporima borile na međunarodnom planu protiv članstva `Kosova` u Savetu Evrope. Međutim, čini mi se da je najveći problem sa tim što se na neki način time formalizuje protivljenje Srbije članstvu `Kosova` u SE, čime Srbija zapravo dolazi u situaciju da se formalno suprotstavlja onome što je dogovoreno u Ohridu prošle godine, jer je tačka 4 tog sporazuma bila dosta eksplicitna - da se članstvo jedne i druge strane u međunarodnim organizacijama kakva je SE neće sprečavati", rekao je on, da ga precizno citiramo.

Sada, zahvaljujući zlu u SE, dolazimo do toga da, izgleda, "Vučićev režim" i nije prihvatio taj Ohridski sporazum što opozicija (i ona otvoreno prozapadna i ona malo diskretnija u svom zapadnjaštvu) uporno tvrdi već godinu dana. I ovo vam nisam rekao ja, rekao vam je Vujo Ilić na luksemburškoj televiziji. I opet se vraćamo na onu Matije Bećkovića - "Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo? Ako je njihovo, zašto nam ga otimaju? A ako već mogu da ga otmu, zašto se toliko ustručavaju?" Ili, ako se Vučić u Ohridu odrekao Kosova, zašto mu smeta prijem u Savet Evrope i rizikuje da mu kažu da krši sporazum? Zašto, zapravo, niko sa Zapada ne kaže da ovim Srbija krši prihvaćeni sporazum? Da nisu svi nazočni na holideju?