NEĆE MOĆI: Građansko hapšenje

Dvadesetjednogodišnji Orlando Figvera prolazio je 20. maja 2017. nedaleko od barikada koje su postavili opozicioni demonstranti u Čakau, kada je "optužen" za simpatije prema čavističkoj vlasti (po Ugu Čavesu, venecuelanskom predsedniku od 1999. do 2013. godine koji je postavio osnove "bolivarske revolucije"). Zbog svog "greha" Figvera je brutalno linčovan - šest puta je uboden nožem, poliven benzinom i zapaljen. U trenutku smrti, 5. juna, 54 odsto njegovog tela bilo je prekriveno opekotinama prvog i drugog stepena. Od početka tog talasa nereda u Venecueli 31. marta 2017. do tog 5. juna u sukobima je život izgubilo najmanje 73 ljudi, od čega su snage bezbednosti bile odgovorne za 11 ubistava.

Ovo su informacije sa "prorežimskog" venecuelanskog "Telesura", ali ni "prorežimski" britanski Bi-Bi-Si nije mnogo drugačije izveštavao. Prema britanskom mediju, Figvera nije ubijen jer je identifikovan kao pristalica režima, nego kao "lopov". Da li je to opravdanje? Isto kao onda kada su zapadni mediji tvrdili da neonacisti u Lavovu Rome ne vezuju za bandere zbog etničke pripadnosti, nego jer su "lopovi".

"Lopova" ima raznih i njima se najčešće suprotstavljaju nekakvi borci za slobodu, pravdu i demokratiju. U Venecueli su to bili ovi opozicionari predvođeni Huanom Gvaidom, koji je u strašnoj diktaturi Čavesovog naslednika Nikolasa Madura bio toliko progonjen da je bio predsedavajući Skupštine kojeg su Vašington i Brisel proglasili za predsednika države, namesto Madura, čiju su pobedu na izborima proglasili "nelegitimnom". Gvaidov "legitimitet" su, podsetimo, rezolucijom podržali i poslanici Evropskog parlamenta.

Tako je vođena "Operacija sloboda" u kojoj se, zarad svrgavanja "diktatorskog režima" Nikolasa Madura, "prozapadna" opozicija nije ustezala da podriva državu na svaki način, uključujući i sabotažu elektromreže, na primer.

Zašto vam ovoliko pišem o Venecueli? Zato što smo ovo već, u mnogo manjoj meri, Bogu hvala, već imali kod nas, a čini mi se i da se to ponovo pokreće. Sećate se sukoba u Beogradu 24. decembra 1996. godine? Tada je Slobodan Milošević u Beogradu organizovao kontramiting kao kontratežu tadašnjim višenedeljnim protestima opozicije koja je tvrdila da je došlo do izborne krađe na lokalnim izborima. Prošle godine, u vreme protesta pod nazivom "Srbija protiv nasilja", a povodom i skupa "Srbija nade" u organizaciji SNS u Beogradu, "Nova S" je taj skup dovodila u vezu s ovim Miloševićevim i pisala o tome pod naslovom: "Sećate li se kako su pucale štangle i lobanje 1996?"
To sasvim dovoljno govori o danu kada su ljudi iz čitave Srbije došli (neki bi rekli "dovedeni") u Beograd da pokažu svoj politički stav drugačiji od onog koji se nametao kao jedini prihvatljiv u prestonici. Tog dana je praktično bila otvorena sezona lova na "krezube nebeograđane" pogrešnog političkog opredeljenja. Sveopšta hajka koja je počinjala omalovažavanjem i vređanjem svakakve vrste završavala se često fizičkim nasiljem. Kulminacija je bila u Knez Mihailovoj ulici kada je jedan pristalica SPS pucao u pobornika opozicije, konkretnije Srpskog pokreta obnove. Uopšte ne želim da ulazim ovde u to ko je tada bio u pravu, a ko ne. Svako ima pravo na političko okupljanje i iskazivanje svog političkog mišljenja. Ako je policija tada brutalno razbijala opozicione demonstracije, to ne znači da su opozicionari mogli isto tako brutalno da se obračunavaju sa es-pe-esovcima.

Prošle godine, ovakve scene su izbegnute, hvala Bogu. Sada se policija ne obračunava sa opozicionim demonstrantima, osim kada upadaju u Skupštinu, čak ni kada su njihovi skupovi s one strane zakona. Primetan je, nažalost, trend zaoštravanja u našem političkom životu na relaciji vlast-opozicija. Ono što je pre nekoliko godina bila samo pretnja izgovorena iz usta jednog univerzitetskog profesora (jurićemo ih po ulicama, plivaće po Savi i Dunavu), izgleda da se pretvara u stvarnost i počinje ponižavanjem koje prerasta u nasilje nižeg nivoa. Kao što se onomad štanglama pretilo Slobinim "nebeograđanima kontramitingašima", danas se, manje ili više uvijeno, preti Vučićevim "nebeograđanima glasačima".

Da je parapolitičko nasilje u usponu ukazuje nam primer od pre neki dan kada zamalo da jedan sveštenik Srpske pravoslavne crkve zapliva Dunavom u Novom Sadu. Na svu sreću, samo je prebijen. Valjda "Dunav još nije (dovoljno) zaledio", da parafraziram Slobodana Antonića. Napadnut je usled cele ujdurme oko izgradnje crkve na Limanu posvećene upravo onima koje su ranije na tom mestu bacali u zaleđeni Dunav. Celu galamu oko toga podigli su, da se razumemo, oni koji čine ideološko jezgro prozapadnog opozicionog pokreta koji, između ostalog, govore o "dosrbljavanju" Vojvodine i "vojvođanskoj naciji", a na sličan način uzdižu i buduću "beogradsku naciju" koja je po svemu uzvišenija i bolja od one "krezube Vučićeve Srbije".

To je kontekst u kojem i "aktivista" i "student" Nikola Ristić po gradu nasrće na aktivistkinje SNS. Prema rečima Ane Brnabić, "verbalno i fizički". Da pomislim da je ovo sasvim moguće navodi me izraz lica i govor tog Nikole Ristića pred Republičkom izbornom komisijom kada je hteo više i od onoga što je "ustanik" Aleksandar Jovanović Ćuta bio spreman da prihvati. A u tom kontekstu dolazimo i do "građanskog hapšenja" aktivista SNS na Voždovcu. Ne želim sada da ulazim u to da li je to "hapšenje" bilo legalno, niti da li je bilo legalno ono što su oni radili. Poenta je u tome da se ljudi huškaju jedni na druge zbog različitog političkog mišljenja. A od građanskog hapšenja, do građanskog spaljivanja s početka ovog teksta kratak je put.