NEĆE MOĆI: Zovite Marića (ne Milomira)

SEĆAM se, bilo je to čini mi se 2017, kako mi je prijatelj, filmski producent shvatanja malo konzervativnijih od proseka, oduševljen govorio o mladom srpskom glumcu u uspo­nu Milanu Mariću, i koliko mu je bilo drago što je dobio šansu da glumi velikog ruskog pisca Sergeja Dovlatova u filmu koji se u to vreme snimao u Rusiji. Film govori o borbi umetnika protiv komunističke represije i cenzure. Označen kao ideolo­ški nepodoban i nepriznat u rodnoj zemlji, Dovlatov je 1979. godine napustio SSSR i otišao u SAD da bi se tamo ostvario kao veliki književnik.

Od tada do danas situacija se potpuno obrnula - sada su mnogo manje šanse da neko zbog političke nekorektnosti (čak ne zbog ideoloških stavova) bude proskribovan u Rusiji, nego na "demokratskom" Zapadu. O tome svedoči i otkaz koji je dobila zvaničnica grada Kelna Simona Baum jer je učestvovala na skupu u organizaciji Alternative za Nemačku, trenutno druge poli­tičke snage u zemlji. Baumova je, inače, član Hrišćansko-de­mokratske unije koju je ranije predvodila Angela Merkel.

O OVOME svedoči i najnoviji slučaj sa srpskim glumcem ko­jem se pripisuje ruski pedigre, Milošem Bikovićem. On je poništen jer ga je ukrajinsko ministarstvo spoljnih poslova optužilo (bez ikakvih dokaza, što ističu i zapadni mediji) da "podržava genocid i kr­ši međunarodno pravo" glumeći u filmovima "ruskih propagandista kao što je Nikita Mihalkov". Bio bi verovatno i Marić u sličnom pro­blemu da nije na vreme shvatio kakvi vetrovi duvaju i odakle, pa je glumu u ruskim filmo­vima zamenio glumom u projektu Haškog tribunala o užasima srpskog "genocida" u Srebrenici. Sada, s obzirom na svoje "pravoverne stavove", Marić ima priliku da zameni Bikovića u seriji HBO iz koje je ovaj izbačen i bude njihov drugi izbor.

DRUGI izbor NVO-a, pardon HBO-a može da bude i bilo koji drugi iz plejade srpskih glumaca koji se guraju na binama prozapadne opozicije, te regi­onalnim i luksemburškim me­dijima, osuđujući svoju zemlju. I ovako su se već navikli da lešinare i izvlače korist iz tuđe nesreće. Baš da vidimo koliko će njih hipersenzitiv­nih na nepravdu dići svoj glas protiv ove, nesporno je, neprav­de. Isto onoliko koliko ih je ustalo i protiv nepravde nane­te onomad Nenadu Jezdiću jer se usudio da radi svoj posao pri­likom otvaranja auto-puta "Mi­loš Veliki" (o čemu sam pisao u tekstu "Slučaj Nenad Jezdić" 2019).

Nezgodno je za karijeru. Biković je, sa druge strane, u jeku sukoba grupe prosvetljenih glumaca i srpskih vlasti, digao svoj glas protiv onoga što je smatrao nepravednim.

Ali zašto mislim da se sada­šnji "slučaj Biković" može povezati i sa progonom Srba na Kosovu i Metohiji? Više je razloga. Biković je kažnjen jer nije osudio Rusiju (pošto za to da podržava "genocid" ni sami Ukrajinci nemaju do­kaza). Izvesno je da je intenzi­viranje progona Srba s Kosova povezano sa odbijanjem Srbije da osudi Rusiju, odnosno da joj uvede sankcije. Kažem da je ovo izvesno jer je Evropska unija nameravala da se žestoko obra­čuna s nepoćudnom Mađarskom zbog odbijanja da bezrezervno podrži kijevski režim. Pored demokratskog oduzimanja pra­va glasa Budimpešti (o čemu je pisao "Politiko"), Brisel je nameravao da Mađarskoj nanese i ozbiljne ekonomske udare, od obaranja vrednosti forinte, do odvraćanja investitora (o če­mu je pisao "Fajnenšel tajms", tvrdeći da je imao uvid u plan Brisela). Ako su bili spremni da idu ovako daleko u delovanju protiv jedne od svojih članica, na šta su sve spremni kada je u pitanju Srbija.

TAKOĐE, treba imati na umu da, iako Ukrajina kao država nije baš tvorevina Kolektivnog zapada, aktuelni kijev­ski režim to jeste, a to su isto i vlasti u Pri­štini. Simbioza je is­ta. Odnos Zapada prema progonu pravoslavne crkve u Ukrajini i na "Kosovu" je isti.

Istina je da je najno­viji progon Srba na Kosovu i Metohiji, kao što mnogi kažu, posledica či­njenice da Srbija odbija da uve­de sankcije Rusiji, ali je isto tako činjenica da je tog progona bilo i pre nego što je bilo ko na ovome svetu uopšte i pomislio da bi Kolektivni zapad Rusiji mogao da uvodi sankcije, a isti­na je i da bi ga bilo i kada bi Srbija popustila. Razlika je samo u tome što tada više ne bi imala ni ovakvu, kakvu-takvu, podršku Rusije. Uostalom, nije jedini cilj Zapada, kada je Srbija u pitanju, uvođenje tih sankcija. Važniji strateški cilj je pri­znavanje secesije naše južne pokrajine.

ISTI ovi koji biraju Marića umesto Bikovića ponovo tvrde da je za tragediju koja se odigra­va pred našim očima na Kosovu i Metohiji kriv Beograd. Drugi smatraju da je Beograd previše pasivan u odnosu na stradanje svog naroda. Ovo je, možda, i istina, ali ne vidim održivu alternativu. U stvari, Srbija ima samo jednu jaku kartu koju može odigrati na Kosovu i Me­tohiji, ali je za nju još prerano, a svaki dobar kartaš će vam reći da jedna karta, koliko god dobra bila, gubi svaku vrednost ako se odigra prerano, kad joj vreme nije.

Mrak koji se spustio na Kosovo i Metohiju ovih dana je veoma gust, gušći možda nego ikada pre. Ali opšte je mesto da je mrak najgušći upravo pred svitanje i da treba izdrža­ti do zore koja će neizbežno svanuti. A sada se sa istoka, na horizontu, već naziru prvi zraci Sunca. A o kritikama da se bavimo Bikovićem dok nam otimaju zemlju? Kao što vidite mislim da su ta dva nerazdvoj­na i plod istog zla.