LEKCIJA RUSA O SVETOM SAVI

Bio je to zaista nesvakidašnji događaj. Sala Ruskog doma bila je mala da primi sve zainteresovane, mnogi su ostali na stepeništu, inače studene januarske večeri, publika se tiskala po foajeu i drugim prostorima, pa su nadle­žni, shvativši da je u pitanju bio pun pogodak, odlučili da film repriziraju večeras, 1. februara.

Naravno da je ovaj odličan i savremeno snimljen film, koji celovito obuhvata uzvišenu po­javu oca srpske nacije zaslužio, u zemlji Svetog Save, sasvim drugačiju sudbinu. Umesto da bude prikazan na nacionalnom ekranu, kad se već nismo setili za takav film sami snimimo u celom posleratnom periodu te da ga, posle svetosavske akade­mije sa ponosom prikaže Javni servis, posle anemične, pro­svetno-pedagoške priredbe ka­kvu inače, svake godine otaljava državna televizija i to na svom drugom, pomoćnom kanalu (dok na prvom ide serija iz kokainskog miljea), film su nam snimili i prikaza­li Rusi i to u punom kapacitetu. I kako dolikuje.

Po sebi se razume da sekularnom svešten­stvu Javnog servisa Srbije ovakva ideja nije ni mogla pasti na pamet. Sa bolom se sećamo remek-dela ove kuće, serije "Nemanjići" u kome je Sveti Sava "običan junoša od krvi i mesa, kao svako od nas". A nije (u čemu se čita ova notorna glupost), nego je to bio mladenac svetorodan i neobičan, blago­sloven još u ranom dobu izu­zetnom umnošću i božanskom svetlošću prosvetljen da po­stane "novi Mojsije" svog naroda i njegove države. Pa kako da to do pre neki dan ne padne na um nikom od naših filmskih au­tora? I što je takođe značajno, nijednom od državnih fondova koji se svake godine rasipaju na, kao biva, nacionalne teme?

Palo je, i te kako palo! Nedavno smo mogli da se podsetimo da je naš najbolji televizij­ski i filmski reditelj Đorđe Kadijević, još odmah posle svetskog Gran-prija za "Vuka Kara­džića" (1988) predlagao, ubeđivao ... molio.. da mu daju nacionalnu TV seriju o Svetom Savi, koga već beše odabrao i pripremio. Džaba. "Nije još vreme". A kad je do­šlo vreme, došli su i komesari "druge Srbije" i doneli im Mihićevog Svetog Savu. Do­bro je naš svetac još i prošao šta mu se sve inače dešavalo po beogradskim daskama i kafići­ma. Provlačen je naš svetitelj kroz blato neke druge Srbije od one koju je bogonadahnuto stvarao pre 800 godina. I evo, prolazi i danas.

Znam ja dobro Javni servis i njegov imprimatur. Ne znam samo kako se još ne nađe nijedna od tri preostale nacionalne fre­kvencije da na sva svetosavska zvona objavi ovaj sjajni mali, a veliki film. Da sazna onaj ko još ne zna zašto Savu slavimo i uzdižemo. Ovako, Ruski dom nam je održao mirnu lekciju iz kućnog odgoja i nacionalne samosvesti, na čemu mu hvala.