NEĆE MOĆI, Bolji je heroin

NIKOLA Pejaković, poznatiji pod nadimkom Kolja, zaista je multitalentovan. Pored režije, koju je završio na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, dokazao se i kao glumac, scena­rista i muzičar. Prvi put sam ga zapazio u ulozi taksiste u filmu "Mi nismo anđeli" Srđana Drago­jevića iz 1992. godine, a pokazao se i glumeći Deda Mraza u kultnoj novogodišnjoj emisiji "Dva sata kvalitetnog programa". Pravu slavu stekao je glumeći Halila, muslimanski alter ego Srbina Milana u izvedbi Dragana Bje­logrlića. Kao i u tom filmu, i u upravo završenoj predizbornoj kampanji, Pejaković i Bjelogr­lić su se našli na dve potpuno različite strane - dok je jedan predvodnik operacije "Proglas", drugi se upisao na spisak 2.000 poznatih ličnosti koje podrža­vaju vlast.

"Šta se ovo dešava, bio je baš lep narkoman i normalan mladić", upitao je Koljin otac njegovu majku kada je glumac odlučio da "opijum za elitu" (heroin) zameni "opiju­mom za narod" (crkvom). Tako je, makar, Kolja januara ove godine opisao reakciju svog oca kada je odlučio da promeni život. "Moj otac se više zabrinuo za moje zdravlje kad sam počeo da odla­zim u crkvu, nego kad sam bio na heroinu", dodao je.

Slično ovome (iako se ne radi o crkvi) rea­govali su i poklonici druge Srbije kada je Pejaković odlučio da podrži političku opciju protiv koje su oni. Poništavanjem Kolje zbog njegovih političkih afini­teta je ohrabrena, na primer, uticajna tviterašica koja se predstavlja kao "novinarka", Bi­ljana Lukić (ja zaista ne znam u kojem mediju ona radi, a u njenoj iznenađujuće kratkoj biografi­ji piše da je "u novinarstvu od 1991.", da je "uređivala zabavno- muzički program na Studiju B", da je "autor, scenarista i voditelj mnogih televizijskih emisija i manifestacija", da je od 1995. do 2004. bila "suosnivač i urednik televizije SOS kanal", a da se od tada bavi, pazite, molim vas, iz­bor reči - "menadžmentom, konsal­tingom i pablišingom" u okviru svoje firme "Drim haus").

"Današnja vest o kanselovanju Kolje mi uliva ogromnu nadu - ne možemo da se branimo od zla pravdom, zakonima, silom, lo­vom, ali možemo da prestanemo da pravdamo/razumemo kolabo­racioniste zla. Neka idu svojima, nema od nas, što reče Predrag Vo­štinić, ni 'dobar dan'", napisala je "tviter novinarka" radujući se priželjkivanoj društvenoj smr­ti ovog čoveka.

Zaista, kazna je Kolju jer se usudio da stavi potpis na "listu prokaže­nih" stigla svetlosnom brzinom i to ne samo od "tviter zajednice" i slučajnosrpske javnosti, nego i od najbližeg kruga saradnika - članovi njegovog benda "Grobo­vlasnici" su ga izopštili.

Tako je Ivan Aleksijević, dosadašnji pijanista benda "Grobovlasnici" kazao:

"Grobovlasnici sa tim ne­maju veze, to je nažalost njegova (Koljina) odluka zbog koje taj bend više ne postoji, jer članovi ben­da ne žele da budu deo njegovog političkog angažmana i sve što mogu da kažem je da osećam veliko razočaranje, bes i tugu".

Svega ovoga ne bi bilo da je Kolja na vreme otišao u policiju, od­nosno potpisao nešto drugo. Tada bi bio poštovan i cenjen, a ovako je "kolaboracionista zla". I, za sada, još je sve u redu pošto pri­padnici ovog kružoka ne mogu da se brane "pravdom, zakonima, si­lom, lovom". Ne mogu još da zbog njima neprihvatljivog politič­kog mišljenja vode sudske proce­se protiv onih koji se sa njima ne slažu, da usvajaju zakone kojim bi "pravno rešili" delikt mišlje­nja (mada su na putu da to učine što kroz Zakon o diskriminaci­ji, što kroz Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji uključuje i uvođenje poli­tički korektnog novogovora), još nemaju silu da druge jure po ulicama i ba­caju u Savu i Du­nav, a nemaju ni "lovu".

Zapravo, pare već imaju.

Ima među Lu­kićkinim sled­benicima i pratiocima i depre­sivnih optimista koji se žale što Srbija ne može sama da reši svoje "probleme", ali tračak nade vide u spoljašnjem faktoru: "Za Srbiju je jedino spas vojna inter­vencija NATO. Kritična masa je nemoguća jer su ovi dobro prouči­li greške Čaušeskua i Miloše­vića i plus se kameleonski prilagođavaju novim situacijama".

Ima i onih, koji poput lista "Danas", realno procenjuju da je "Nikola Pejaković grobovlasnik svoje karijere", ali istovremeno predviđaju da će se "nakon iz­bora" neka "Pejakovićeva serija brže pojaviti na televiziji". Jer samo tako i može? Nije do sada bio dovoljno uspešan? A zabora­vljaju da se u bliskoj prošlosti na televiziji, sa sve produkci­jom omraženog "Telekoma Srbi­ja" pojavila serija neutralnog pozivara na glasanje Miodraga Majića. Što je dokaz nečega samo po sebi. Usput budi rečeno, prema članu 31 Zakona o sudijama, sudi­ja ne može biti "član političke stranke, niti politički delova­ti na drugi način". Da ponovimo, ne može "politički delovati na drugi način".

Još jedna stvar. Kolja je posled­njih godina iznosio dosta kontro­verzne, da ne kažemo radikalne političke stavove poput naziva­nja dece iz mešanih brakova "me­šanim mesom", na šta sada podse­ća i nosilac nagrade nacističkog Društva za Jugoistočnu Evropu Dragan Bursać, a da zbog toga nije poništen. Poništen je zbog po­drške jednoj političkoj opciji.

Time je počinio smrtni greh.

I na kraju, stav Koljinog oca s po­četka ovog teksta je očito postao norma u drugosrbijanskom delu društva. Droga i prostitutke su okej, ali podrška jednoj partiji je no-no.