Koska

Svaki put, u Briselu se drznu da odu korak dalje. Pomisli čovek da su dotakli dno, da nema više, pa nas još neprijatnije iznenade. Ubacuju nam nove zahteve kao pokretne mete slepcu na perifernom strelištu. Ogolili su namere do kosti. Pa nas posle vabe tom koskom. Bestidno nude člansku kartu za društvo u klubu odabranih u zamenu za zemljišnu tapiju! Da mi uđemo u EU, a Kosovo u UN. Preskupa i nemoguća trampa.

Smislili su sad evropski administratori da u pregovarački okvir na putu ka EU udenu takozvani Ohridski sporazum. Apsurdno do ironije, narodnu nošnju nam kroje evropske abadžije Borelj i Lajčak, Španac i Slovak, izdanci prijateljskih zemalja koje Kosovo ne priznaju! Seća li se ko rata između Engleza i Argentinaca zbog hrpe kamenja rasutog u Foklandskom moreuzu pod upravom britanske krune na puškomet od kontinentalnih obala Patagonije? Zagreb i Ljubljana su zatezali odnose do pucanja zbog pravca kojim će bacati mrežu i ulova od dva tovara ribe u Piranskom zalivu. Nekada nije u pitanju ni grumen zemlje, nego samo ime. Znaju to dobro Grci i Severni Makedonci. A nama zameraju to što su nam srcu prirasli čitavo Lazarevo nasleđe, srž srpske duhovnosti i potka naše državnosti.

Misle li zaista iza staklenog štita Berlamona i Justusa Lipsijusa da cela istorija jednog naroda može da se potre neizgovorljivom floskulom "sui generis"? Sme li iko danas da takne Kurilska ostrva, Gibraltar, Bodensko jezero? Koliko li je samo puta među zidovima briselskih institucija odzvanjalo zaklinjanje u teritorijalni integritet i državni suverenitet Ukrajine. Kako su Kipar mogli da prime? Gle čuda, nemamo pravo na isti tretman. Bilo bi lepo da konačno počnu da cene naš razum, da jednom i na nas gledaju kao na mislena bića, kao na sasvim običan svet.