Ohrabrenje novinarstvu
TEMA medija i zakonske regulative i nadležnih komisija i tela, zaštitnika ovoga ili onoga teče bez prestanka. Priča o novinama, novinarstvu i novinarima kao da je prestala da interesuje sve one koji vode ove napade i odbrane jer kritika i rasprava više i nema.
Milorad Vučelić
Postoji samo ogromna proizvodnja laži i politizovanih inscenacija u kojima nestaje svako društveni relevantan sadržaj koji se uz sve to i kompromituje. Sa zlom namerom pokušava da se od višestranačkih izbora stvori borba na život i smrt. Žrtava vlasti u srpskom društvu iznenada ima više nego trenutno u Gazi. Primera radi: "I moju će glavu da ponude sultanu" kaže samoljubivo i uobraženo sudija Miodrag Majić poistovećujući sebe sa Karađorđem! Da bi Vučić postao sultan u Stambolu kome tobože treba Majićeva ili bilo čija glava! Novinarstvo se pretvara u puko oruđe u senci portala i interneta, pukom broju objava političara i aktivista ili navijača, pukih loših izvođača novinarskih radova.
U odsustvu domaćih bavljenja novinarstvom i novinarima radi ohrabrenja u borbi za opstanak ove profesije i štampe u Srbiji, navešćemo dva savremena razmišljanja stranih autora o novinarskom pozivu i novinama. Da neko pročita u predahu "bitaka" koje se odvijaju. A možda neko nešto i nauči. I možda nekom bude pouka i nekom u novinama podsticaj i opomena.
"Za stolom te večeri držala je slovo o lažnim obećanjima da će internet i društvene mreže zameniti novinarstvo - da nije potrebno imati novinare u Vašingtonu kad svi mogu da čitaju tvitove kongresmena, da novinski fotografi i nisu neophodni u svetu u kome svako nosi telefon sa kamerom, da nije potrebno plaćati stručna lica kada je moguće koristiti masu kao izvor informacija, i kako istražno novinarstvo nema smisla u svetu u kome postoje giganti kao što su Asanž i Vulf i Snouden."
Navod je ovo iz novog romana "Pjuriti" velikog, svetski poznatog pisca Džonatana Frenzena.
A onda sledi navod iz knjige "Spin diktatori", koja je nedavno objavljena u Srbiji:
"Današnja nasušna potreba nije imati više informacija. Ono što je važno, prvo, jeste njihova verodostojnost i tumačenje; i drugo, fokus. Ono prvo ostaje zadatak tradicionalnih medija. Velike kompanije, koje štite svoje brendove, imaju podsticaj da pružaju verodostojne izveštaje. Ako ljudi i dalje budu kupovali 'Njujork tajms' i gledali Si-En-En, to neće biti zbog toga što prvi objavljuju svaku žurnalističku priču, nego zbog toga što su njihovi izveštaji pouzdani. Drugi zadatak je nezgodniji. Političari reaguju na vesti u zavisnosti od toga da li su ih glasači videli. Pošto su stizale do ogromnog auditorijuma, stare televizijske mreže kreirale su pritisak na vlade. Ali, fragmentacija i različitost servisa za distribuciju vesti danas štite zvaničnike. Na Zapadu, funkcija fokusirane pažnje preneta je sa medijskih elita na algoritme koji odlučuju šta ide viralno".
Eto, bez nekih naročitih pretenzija, onako ovlaš, malog okvira za razumevanje današnjeg poziva novinara i izvestan broj iskušenja koji se nalaze pred održavanjem te profesije.
Možda neko i poželi da bude nalik nekadašnjem "Njujork tajmsu" a za sve ostalo kandidata ima tušta i tma.