NEĆE MOĆI: Ambasador koji (ni)je kadrirao

NE mislim da Klič (jedan od lidera ukrajinske opozicije u vreme državnog udara 2014. Vi­talij Kličko) treba da uđe u vladu. Ne mislim da je to neophodno, da je dobra ideja - rekla je tadašnji pomoćnik američkog državnog sekretara Viktorija Nuland 2014. u presretnutom razgovoru sa ame­ričkim ambasadorom u Kijevu Dže­frijem Pajatom. "Da.

Slažem se u odnosu na to da on ne ulazi u vladu, neka ostane izvan i uradi svoj po­litički domaći zadatak i ostalo", odgovorio je Pajat u razgovoru koji je ostao upamćen najviše po Nu­landkinoj opasci "je*eš EU". Pajat je izrazio i zadovoljstvo što je Nulandova u razgovoru s Arsenijem Jacenjukom, drugim opozicionim liderom u tom trenutku i poto­njim premijerom Ukrajine, "jasno pokazala koje mu je mesto i gde se uklapa u ovaj scenario".

Ovaj deo transkripta razgovora visokih zvaničnika Stejt depart­menta preveo sam sa sajta Bi-Bi- Sija - objavljen je uz komentare diplomatskog urednika Džonatana Markusa, koji je prvo istakao da "SAD nisu demantovale verodo­stojnost ovog razgovora i da su bile brze u svaljivanju krivice za presretanje i objavljivanje razgovora na ruske vlasti". Markus je ocenio da gornji citati ukazuju da "dok SAD tvrde da u ovoj kri­zi rade sa svim stranama i ističu da 'ukrajinski narod treba da odluči o svojoj bu­dućnosti', ovaj transkript ukazuje da SAD imaju veo­ma jasne ideje o tome kakav ishod treba da bude i rade na postizanju tih ciljeva". Taj rad podrazumeva i kadriranje u ukrajinskoj vladi i dodeljivanje uloga u tom, kako kažu, "scenari­ju".

Pisanje scenari­ja, odnosno dode­ljivanje uloga u vladama drugih zemalja u Stejt departmentu nije, nažalost, bilo rezervisano samo za Ukrajinu iz 2014. Imali smo to i vrlo nedavno, u svom okruženju. U Crnoj Gori, na primer. Tu nije bilo curenja presretnutih razgovora visokih američkih diplomata, ali je bilo njihovih otvorenih i javnih izjava u kojim jasno po­kazuju sklonost ka kadriranju i određivanju kako to "crnogorski narod treba da odlučuje o svojoj budućnosti". Tako je specijalni izaslanik SAD za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar mandataru za sastav crnogorske vlade Milojku Spajiću 13. septembra poručio da mu ne preporučuje da u vladu uključi srpsku koaliciju "Za bu­dućnost Crne Gore", bez obzira na izborne rezultate, jer se radi o "najvećoj antizapadnoj stranci". Svoju preporuku Eskobar je začinio ocenom da bi uključivanje koali­cije koja je na izborima osvojila nešto manje od 15 odsto glasova bilo "protivno volji naroda", te da bi to predstavljalo "prihvata­nje pritiska druge zemlje (Srbije, naravno) u odnosu na preporuke transatlantske zajednice".

I pre ovoga bilo je ideja u Pod­gorici koje se nisu uklapale u američki scenario. Tako je, krajem decembra 2022, američ­ka ambasada u Crnoj Gori jasno odbaci­la odluku crno­gorske skupšti­ne da mandat za formiranje no­ve vlade poveri M i o ­dragu Lekiću ocenjujući je kao "još jedan korak u pogrešnom smeru" i ističući da SAD ne bi mogle da sa­rađuju s takvom vladom. Naravno, Lekić nije postao premijer.

Setimo se i kadriranja u Srbiji. Javnosti je putem "Vikiliksa" poznat postao slučaj postavljenja jednog od lidera današnje proza­padne opozicije Zdravka Ponoša za načelnika Generalštaba 2006, ali mnogo važniji od toga su bili zapadni pritisci (učestvovali su i neki domaći tajkuni) u cilju "preloma mozga" Ivice Dačića i SPS-a 2008. da prekinu pregovore o formiranju vlasti sa DSS-om Vo­jislava Koštunice i SRS-om koji su u to vreme defakto predvodili potonji predsednici Srbije Tomi­slav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Nikoga ko iole prati politiku ne iznenađuje ni činjenica da u scenariju koji su SAD osmislile za Srbiju uloga šefa Bezbedno­sno-informativne agencije ne može pripasti Aleksandru Vu­linu. Zapravo, mnogo uloga ovde nije podeljeno u skladu s njihovim scenarijem, ali ova im je bila bal­van u oku. Utoliko pre što je u isto vreme ulogu u Vladi Srbije izgubi­la njihova najomiljenija sporedna glumica (s tendencijom da postane glavna) Zorana Mihajlović.

Sudbine ovo dvoje Vučićevih ka­drova su mnogo povezanije i mnogo simboličnije nego što se na prvi pogled može pomisliti. Oboje su obavljali važne funkcije od do­laska SNS-a na vlast. Oboje su do formiranja sadašnje Vlade Sr­bije obavljali važne ministarske funkcije. Mihajlovićeva je bila ministar energetike, razvoja i za­štite životne sredine, ministar građevinarstva, saobraćaja i in­frastrukture i, na kraju, ministar rudarstva i energetike. Vulin je s mesta direktora Kancelarije za KiM 2013. postavljen za ministra zaduženog za KiM, zatim ministra rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, pa ministra odbrane i, na kraju, unutrašnjih poslova. Oboje su u javnosti perci­pirani kao simboli prozapadnog, odnosno prosrpskog opredelje­nja vlasti, i okončanje njihovog prisustva u Vladi bilo je jasan signal u kom se pravcu politika Beograda kreće.

Mihajlovićeva je jednostavno eliminisana, što ju je silno razljutilo, pa je zajedno s drugim ekstremno prozapadnim otpacima SNS-a, poput Dragana Šormaza i Stanislave Pak, po­čela da blati svog dojučerašnjeg lidera.

Vulin je, s druge strane, postavljen na diskretniju, ali podjednako va­žnu funkciju direktora BIA, što je, takođe, bio jasan signal pojača­nih težnji vlasti ka uspostavlja­nju veće suverenosti u vladanju zemljom. To Vašington nije mogao da dozvoli i pritisci su odmah počeli. Direktni su isprva bili diskretniji i uočljivi samo kroz rad "nezavisnih" i "objektivnih" medija, kao i prozapadne opozici­je, ali pošto nisu urodili plodom, taktika se menja i na Vulina se kreće "đonom" - optužuje se za ume­šanost u "organizovani kriminal i trgovinu narkoticima", ali i za obezbeđivanje platforme Rusiji za "maligni uticaj u regionu".

Žalosno je što je Vulin popustio i podneo neopozivu ostavku jasno ukazavši da to čini jer "SAD i EU traže njegovu glavu" i jer ne želi da dodatno otežava poziciju Sr­bije.

Žalosno ne jer je Vulin dobro ili loše radio svoj posao nego jer je to plod spoljnog pritiska, a ne suverene odluke naših vlasti. To je potvrdio i Vučić rekavši da su pritisci postojali i da su bili nedvosmisleni "od prvog dana ka­ko je postavljen na tu dužnost".

I onda vam se pojavi ambasador Kristofer Hil s "razočaravaju­ćom", kako je rekao, informacijom da "ima nula interesa da bude ume­šan u unutrašnje stvari Srbije", dok njegova ambasada tvrdi da "nema nikakvu ulogu u kadrovskim odlukama srpskih vlasti". Je l' to neko rekao "je*eš EU"?