PREORAVANJE SRPSKIH GROBOVA U MITROVICI: Kosovski Albanci "zaorali" najsramniju brazdu u svojoj kratkoj istoriji
Ne haju ni što se, ne slučajno, grobovi nazivaju "večnim kućama", večna im je samo želja o etnički čistom Kosovu
Novosti
SA prvim grumenom zemlje koji su bagerom iskopali na srpskom groblju u severnom delu Mitrovice, kosovski Albanci su "zaorali" najsramniju brazdu u svojoj kratkoj istoriji. Onom njenom beščasnom delu, koji uporno, svakodnevno ispisuju još od Prizrenske lige 1878, dodali su i ovo "herojstvo" za čiju sramotu i nema prave reči. Ne može je ni biti, dovoljno je samo videti fotografije kostiju pokojnika kako vire iz prekopanih grobnica i da čovek zanemi.
U podzemnim gradovima na Kosovu i Metohiji, odavno je mnogo više Srba od onih koji njime hodaju. Albancima je to poput stimulansa i garanta da su na pravom putu potpunog ispunjenja svojih mračnih namera. Decenijama nasrću na žive Srbe, na njihovu decu, imovinu, svetinje, njive... Udarali su i na spomenike, rušili ih, obavljali nuždu na njima, skrnavili na najizvitoperenije načine, sprečavali potomke da ih i tako porušene obiđu na Zadušnice...
Od 1999. u tome su revnosniji, čemu svedoči podatak da je od tada na KiM uništeno najmanje 10.000 srpskih nadgrobnih spomenika. Ali ovim poslednjim činom prekopavanja groblja na kojem su Srbi sahranjivani od 1912. do 1953, da bi probili put do doma svog sunarodnika, Albanci su u jezivosti i besprizornosti "nadvisili" sva svoja ranija nedela. Ne haju ni što se, ne slučajno, grobovi nazivaju "večnim kućama", večna im je samo želja o etnički čistom Kosovu.
Ako se zna da je od te nesrećne 1999, u našoj južnoj pokrajini uništeno i više od 150 crkava i manastira, da su nasrtaji na Srbe svakodnevni, jasno je da nije reč samo o neprekidnom identitetskom zatiranju, već i o fizičkom i duhovnom genocidu. Teško je, ne setiti se sa strepnjom strašnog prizora s proleća 1996, dotad nezabeleženog egzodusa u istoriji sveta, kada je 120.000 Srba iz Sarajeva, "ponelo ne samo mošti, crkvene krstove i zvona, nego i grobove najmilijih" da se "negde u miru zapate".
Nema više sumnje da nešto slično želi većina kosovskih Albanaca, ali smemo li to sebi dozvoliti, mi Srbi "previše živi i nikad dovoljno mrtvi"?