ZAŠTO EVROPI SMETA NAŠ UGOVOR S KINOM? Dok čekamo Brisel, Peking nam nudi razvoj

Poručuju iz Brisela da će sve buduće članice mo­rati da raskinu sve ugovore koji su u suprotnosti sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju.

Pisci kao da nisu znali da zemlje kandidati, kao i naša Srbija, znaju da kad postanu deo starokontinentalnog viso­kog društva, neće moći da imaju partnerstva sa drugim državama, savezima... Znaju veoma dobro! Ali?! Srbija će u EU da uđe 2007, pa 2009, 2012, 2013, 2018, 2025? I sad ambiciozno 2030. godine. Ovo su bili naslovi, kako u evropskoj, tako i u domaćoj štampi. I? Ništa!

Iz Tirane, naša prijateljica Ursula fon der Lajen poručuje da je nama i našim komšijama EU namenila šest milijardi evra. Ali, kada se reformišemo. I mi. I oni. Kada? Boga pitaj? Dotad kako živeti? Kako se razvijati? Hraniti decu? Opet, Boga pitaj?!

Da nismo hrabro nadograđivali "čelično prijateljstvo" sa Kine­zima, polovine auto-puteva i skoro cele brze pruge ne bi bilo. Vozili bismo slalom kroz izlokane drumove za čiju popravku ne bismo mogli da dobijemo kredite od naših zapadnih, saveznič­kih država. Dadoše nam Kinezi. Naravno, ne besplatno, ali da­doše! I Srbija izgleda drugačije. Čak se i EU, posle preuzimanja kineskog kredita Crnogorcima za auto-put ni iz čega u ništa, seti da bi mogla da se uključi i kod nas. I "prosu" grant od 600 miliona evra za šine od Beograda do Niša. A nezahvalni Srbi, željni razvoja i prosperiteta, sad bi još tešnje da sarađuju sa Kinezima. Nije nam dosta. Sa dna bi do proseka?! I to bez pitanja?!

I, e, moj druže briselski, nemoj da sumnjaš da ćemo raskinuti sve ugovore koji ti smetaju, samo ako si stvarno i iskreno spreman da nam pružiš ruku. Da nas prihvatiš sa našim posebnostima, kao što i mi tebe prihvatamo sa posebnostima tvojim.

Dotad, pusti nas, druže briselski, da gradimo puteve od Sombora do Kikinde, od Zrenjanina do Novog Sada, da imamo moderne vo­zove, brzi internet, da nađemo tržišta za našu robu. Mi mora­mo da živimo, a sve manje možemo da čekamo.