NEĆE MOĆI, Odbranimo "Fejsbuk" Stare planine

PRIČALI su mi svedoci kako su se lideri ondašnjeg studentskog pokreta tokom protesta 1996/1997. pod geslom "Beograd je svet" svetski potukli kada je u njihov "štab" stiglo nekoliko mobilnih telefona - dar nekog zapadnog sponzora demokratskog ustanka protiv Slobodana Miloševića. Sponzori u to vreme, po svemu sudeći, još nisu bili dovoljno darežljivi pa mobilnih telefona nije bilo dovoljno za ceo "štab", pa su to pitanje morali da reše krajnje balkanski, iako su tvrdili da su svetski.

Lice jednog učesnika tuče, najpoželjnijeg neženje tih protesta, navodno je u danima posle obračuna krasila i šljiva na oku, što ga je među beogradskim udavačama koje vole svet, ali se lože na Balkance, verovatno učinilo još privlačnijim. A tu je i instinkt Kosovke Devojke koji je već u genima, koliko god pokušavali da ga iz glave izbacimo.

Od tada su se vremena promenila i akteri ovog nemilog događaja su evoluirali. Ovaj sa šljivom počeo je reketima da se obračunava sa zakupcima njegovih lokala. Neki drugi su postali sofisticiraniji, pa se nisu tukli oko ostataka američkih darova na računima Otpora, nego su ih bratski delili. Koliko pamtim, radilo se o 270.000 dolara.

Gotovo podjednako groteskna bila je i tuča (ovoga puta bez direktnog fizičkog obračuna) između dve frakcije kombija u koji se pretvorila Demokratska stranka - one koju je predvodio glumac Branislav Lečić i druge pod vođstvom Zorana Lutovca, koji tada nije toliko razmišljao o slobodi nego mu je deviza bila "partija ili ništa". Što bi onomad rekao novobeogradski kriminalac Bata Trlaja, "mala bara, puno krokodila".

Kako tuče u našoj proevropskoj, prozapadnoj, promismosvet (zapadni) opoziciji idu od smešnog ka smešnijem, odnosno od jadnog ka jadnijem, moralo je doći i do ovoga - do tuče (metaforičke) oko stranice na "Fejsbuku". S jedne strane "Fejsbuk korala" je politički Mikelanđelo, čovek uvek strogog i ozbiljnog pogleda, koji izgovara uvek stroge i ozbiljne reči što zveče političkim forumima koliko su šuplje, i koji misli da u Skupštinu Srbije može da dođe obučen kao da je krenuo na planinarenje ili u odbranu neke reke (još mu nije palo na pamet da dođe u kupaćim gaćama, iako su mu saborci ispred srpskog hrama demokratije svojevremeno bili pripremili i bazen) i na taj način pokaže ne šta misli o trenutnoj srpskoj vlasti nego uopšte o srpskoj skupštini, jer ona je starija i od ove i od prošle, a postojaće, ako Bog da, i posle neke buduće vlasti.

Skupština je Skupština i njenim omalovažavanjem se ne vređa njen aktuelni predsednik, ko god on bio, vladajući poslanički klub ili bilo ko drugi, nego država Srbija. To isto, naravno, važi i za poslanike vladajuće koalicije koji često zaboravljaju da nisu na svom poljoprivrednom imanju, nego, ponoviću, u onome što je najviši simbol ove države i naroda.

Spram ovog seljaka po izboru (Ćuta kaže da je odrastao u beogradskom naselju Žarkovo, koje je "sedamdesetih godina prošlog veka bilo autentična seoska sredina, tako da se od malih nogu navikao na miris štala, zvuke poljoprivrednih mašina i druženje sa domaćim životinjama") postavio se njegov aktivistički antipod - rođeni Beograđanin koji je silom prilika osnovnu školu završio u Gornjem Milanovcu, ali se brzo otisnuo u svet (jer Gornji Milanovac, valjda, nije svet) pa je srednju završavao u Čarlstonu, u Južnoj Karolini. Đorđe Miketić, o kojem ovde govorimo, odaje utisak uglađenog, odmerenog, obrazovanog čoveka koji zna da u Parlament valja doći u košulji i sakou.

Ta uglađenost i obrazovanje (master stomatologije i komunikolog sa Fakulteta za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum), međutim, po svemu sudeći ne garantuju ništa, a posebno ne garantuju džentlmensko ponašanje pri razvodu braka, odnosno partnerstva, pa Miketić sebi dozvoljava da se "tuče" oko toga kome će pripasti escajg, kome frižider, a kome klima-uređaj. Odnosno, u ovom slučaju, fejsbuk-stranica sa (čak) 75.000 pratilaca.

Ta uglađenost ne podrazumeva ni da će časno doći u bivši stan i po dnevnoj svetlosti odneti svećnjak za koji veruje da pripada baš njemu, nego će ispod žita promeniti bravu stana iz kog je izbačen i sprečiti prilaz partneru.

Kaže Miketić, diplomirani komunikolog, da je on preuzeo vođenje stranice u vreme dok je bio u braku s Ćutom i da je on vodio tu stranicu, pošto je, jelte, stručnjak koji se u sve to razume i on je to sve svojom, a ne Ćutinom krvlju, izgradio. Dobro. U sledećoj rečenici kaže da on sve i kad bi hteo, ne bi mogao Ćuti da prepusti kontrolu nad stranicom, jer njega Fejsbuk prepoznaje kao vlasnika. Aha" U istoriji "Fejsbuka" je nezabeleženo da su se vlasnici stranica smenjivali, pa stranice čak i prodavali. Ne, ne! I, na kraju, dolazimo do momenta "a muzičar si" i do odgovora na pitanje zašto je blokirao komentare na jednom od postova gde Miketić kaže: "Tako mi je savetovano." I dodaje da se u to i ne razume baš najbolje. Komunikologu koji je sam sazidao stranicu se savetuje, jer se on i ne razume baš najbolje? Dobro, jeste komunikolog, ali nije komunikolog.

Koliko god bila slatka svađa ovih čestitih ljudi oko mrvice zvane fejsbuk-stranica, čestitih ljudi i poštovalaca evropskih vrednosti koji prave spisak onih koji će, kada oni dođu na vlast ići u zatvor, ona je i vrlo upozoravajuća. Kažu da se pametan uči na tuđem iskustvu, a glup na svom, dok se budala nikada ne nauči. Ako pogledamo šta su uradili oni što su se tukli oko mobilnih telefona, zamislimo samo šta će uraditi ovi koji se tuku oko "Fejsbuka".