Šekspir
ODAVNO znamo da su ideolozi političke korektnosti zaslepljeni, rigidni, uglavnom neuki - i da ne znaju ništa o umetnosti. A ni o kontekstu, očigledno - te tako na primer čitamo o "anahronim stavovima o rodu i polu" autora koji su živeli pre više vekova, kada se nije znalo ni za "t" od modernih teorija o rodu (a ni za pojedina slova koja se odnose na ono "r"). Ili slušamo o tome kako, zastrašeni posledicama zakona o roditeljskim pravima u obrazovanju ili mere koju kritičari nazivaju "Ne reci gej!", sa polica biblioteka na Floridi preventivno uklanjaju stotine naslova.
Marina Mirković
Slične čistke zadesile su, u susret predstojećoj školskoj godini, i spiskove sa lektirom, a među prvima je stradao niko drugi do Bard - čija "optužnica", između ostalog, sadrži "najnedozvoljeniju" od svih stavki, pošast protiv koje su novouvedene zakonske mere pre svega i krenule u pohod. Ne, nije se Vilijam iz Stratforda na Avonu "sapleo" i svoje delo učinio nepriličnim za treći milenijum zbog obilja nasilja, bratoubistva, osvete, zločina ponukanih najnižim instiktima u "Magbetu" ili "Hamletu" - njegov su najveći "zločin" - seksualni sadržaji, koji u učionicama Floride više ne smeju biti pomenuti ni rečju. "Romeo i Julija" su, odmah je jasno, ti koji su prvi zastranili a Šekspir je, uzdigavši priču o ljubavnicima iz Verone na nivo dostojan antičkih tragedija, zabasao u nedozvoljenu oblast koja će se (kroz svega četiri - pet vekova) smatrati maloletničkom pornografijom.
I dok potez guvernerovog pera, umesto da izazove ozbiljne rasprave i pobunu mislećih (i znajućih), izaziva "čišćenje" klasika sa polica školskih biblioteka, i mi "sa ove strane bare" i dalje ćutimo, beležimo, čudimo se, mudro analiziramo... Znamo da Šekspirovu tragediju pamtimo po velikoj ljubavi, koju su "kobnom" učinile roditeljske predrasude i zaslepljenost mržnjom, a ne po - pornografiji. Potpuno nam je jasno da su i najnoviji, baš kao i svi pređašnji napadi na klasično nasleđe i remek-dela umetnosti, bizarni i sumanuti, vođeni mržnjom i neznanjem. A da li nam je jasno i koliko su opasni? I imamo li pravo da samo u neverici odmahujemo glavom?