NEĆE MOĆI: Živeo Dinko

KADA bih se kojim čudom našao na nekoj televiziji ili javnom događaju s Dinkom Gruhonjićem, pre svakog razgovora, razmene ideja i mišljenja, morao bih da ga zapitam otkud on ovde, u Srbiji. Nije da imam nešto protiv toga, naprotiv, nego mi je čudno. Njegova životna priča mi je u velikoj meri razumljiva. U Srbiju je došao u jeku rata u Bosni iz Banjaluke. Tu nema šta da se ne razume. Ako su u to vreme zbog nedostatka kiseonika umirale bebe, sasvim mi je jasno da ni njemu nije moglo biti dobro u rodnom gradu, pa ga je napustio. Kao i mnogi drugi koji nisu mogli da izdrže ratnu muku, pa su digli sidro. Ne treba ih kriviti što nisu imali snage da ostanu u svom gradu, na svojoj zemlji da tu budu i u dobru i u zlu. To što je otišao u najtežem trenutku je jasno. Baš kao što je jasno i za njegovog sabrata Tuzlaka Nedima Sejdinovića.

Šta, onda, nije jasno? S obzirom na to kako već decenijama govori o Srbiji i Srbima, nije jasno zašto je od agresije pobegao kod agresora, zašto je, kako je to rekao za "Danas" 30. jula, došao u Srbiju "koja je, mora se priznati, dosledna već 35 godina: uvek je, uz veoma retke izuzetke u svojoj novijoj istoriji, na strani zla". Budući da je u godini kada je počeo rat u BiH punio 22 godine, teško da je neko drugi umesto njega, roditelji na primer, donosio tu odluku.
Možda Gruhonjić kada je bežao od rata u BiH nije znao ono što zna danas - da će njegova rodna Banjaluka postati prestonica "nekakve postmoderne NDH jer je iz iste vrste korena zla iznikla" (ovde se delimično moram složiti s Dinkom, jer je zaista pitanje da li bi Srbi u Bosni onako ustali da se brane da nisu imali iskustvo Jasenovca i njegovog imenjaka Šakića i da li bi stvorili Republiku Srpsku), a da će Srbija narednih decenija godina nit kopati, nit orati, nego samo zlo širiti (uz veoma retke izuzetke).

U trenutku kada je dolazio u ovu "šljiva-državu", kako naziva Srbiju, možda nije mogao znati da će se iz nje narednih decenija "širiti smrad" koji guši čitav naš, inače lepi, region, ali to je saznao vrlo brzo i vrlo je brzo postao svestan toga da je Srbija epicentar zla na Balkanu (da nema Rusije bila bi i na svetu), pa je čak i druge počeo da upozorava na to uz razumevanje da je "teško poverovati da može postojati takva koncentracija zla na tako malom prostoru" kao što je Srbija.
Dobro, kada bežiš od rata, ne biraš previše gde ćeš naći utočište, ali kada spasiš živu glavu, onda, valjda, počneš da razmišljaš i o tome kako da spasiš obraz, ili zdrav razum, ili šta već. Iako nemamo odgovor na pitanje kako je to Novi Sad bio bliži od, recimo, Zagreba, ponosni smo na to što je jedan izbeglica iz Banjaluke kod nas našao utočište, pa makar taj Novi Sad bio i "nacionalšovinistička palanka koja slavi genocid".

Nego kada je već bio bezbedan od neposredne opasnosti, kako to da nije odlučio da posle stanke i presabiranja u Novom Sadu produži dalje negde na blistavi Zapad, ili da se, makar, iz ove "palanke" preseli u metropolu i biser multietničkog suživota, Sarajevo, kada su tamo prestali da zvižde meci i granate? Iz odlaska iz Banjaluke zaključujemo da mu nije teško da digne sidro kada mu negde ne valja i ode na drugo mesto, i nije baš beskompromisan u suočavanju s neprijatnim situacijama. Možemo naslutiti odgovor - tokom tog izbegličkog intermeca u Novom Sadu je počeo da gradi svoj novi život.
I nije mu loše išlo. Brzo posle diplomiranja počeo se baviti novinarstvom, od 1997. u novinskoj agenciji Beta, gde je postao šef dopisništva za Vojvodinu. Slede tezge za Radio Slobodna Evropa, Rojters, Dojče vele itd., itd. Predsednik je Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine, glavnouređuje nešto što se naziva "Vojvođanski istraživačko-analitički centar" (VOICE), zamenik je glavne i odgovorne urednice "Portala autonomne Vojvodine Autonomija", nekoliko puta je bio predsednik i član komisija pri Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije i pri Pokrajinskom sekretarijatu za informacije AP Vojvodina itd., itd. Pored svega ovoga je i univerzitetski profesor, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje na Odseku za medijske studije.

Kada se sve ovo uzme u obzir, sabere i oduzme, dolazi se do zaključka da je Dinko Gruhonjić takav kakav jeste veliko blago, a ne neprijatelj Srbije, jer je samo njegovo postojanje najbolji mogući demanti svega onoga što on o Srbiji i Srbima govori i radi. Dinko Gruhonjić ispada antiteza samome sebi, negator samoga sebe i svih svojih teza. Ana Frank u nacističkoj Nemačkoj nije postala medijska zvezda, a Vukašin Mandrapa nije predavao na Sveučilištu NDH. Hvala ti, Dinko, ostaj nam ovde, jer te Sunce nijednog drugog neba neće ovako grejati! 

BONUS VIDEO:

GRAĐANI BESNI NA OPOZICIJU: Blokirali autoput i ljude sa decom