MILORAD VUČELIĆ: Dva lica Srbije, nekada i sada

Bilo je to u martu 2016. godine. Reč je o redovnom ekonomskom letu iz Haga preko Amsterdama, a kovčeg je bio kompletno umotan onim aerodromskim crnim plastičnim trakama. Jedva je bio izvučen i izdvojen sa pokretne teretne trake. Upravnik aerodroma, neki vrhunski kadar iz G17, izričito je zabranio da bilo koja aerodromska prostorija bude otvorena tako da su i oni koji su ga čekali i sam posmrtni kovčeg bili primorani da se zapute na kapiju za istovar tereta.

Tadašnja žuta demokratska vlast je doslovno zabranila i onemogućila da se bilo gde u Beogradu izlože posmrtni ostaci prvog predsednika Srbije i SR Jugoslavije. Zabranjeno je i svako grobno mesto za Miloševićevu sahranu na teritoriji Beograda i ne samo Beograda. Svaka mogućnost svečanog i dostojnog ispraćaja ili komemoracije bila je zabranjena. S ponosom su govorili da neće biti krova u Beogradu gde će zanoćiti Miloševićev kovčeg. Na jedvite jade, zaslugom ljudi iz Koštuničinog kabineta, a pre svega Aleksandra Nikitovića, nađeno je mesto koje je omogućilo desetinama hiljada ljudi da u mimohodu isprate svoga nekadašnjeg predsednika.

Sahrana u dvorištu porodične kuće u Požarevcu bila je možda više nužno nego željeno grobno mesto. Na dan sahrane, da se ne zaboravi, tadašnja Demokratska stranka, G17, Građanski savez i ostali zakleti evroatlantisti su organizovali satanistički ritual, veseli hepening sve sa šarenim balonima, pevanjem i parolama, te skarednim doskočicama. Dakle, u skladu sa evropskim vrednostima i sa fatalističkim sloganom - EU nema alternativu i živelo nasilje i živela smrt!

Neki od njih i danas šetaju u protestima "protiv nasilja". Bilo je to tadašnje evropsko lice Beograda i Srbije.

Sedamnaest godina kasnije, 2023. godine u Beogradu je umro bivši predsednik Srbije Milan Milutinović. Sahranjen je, kako i dolikuje, uz sve državne počasti i sa komemoracijama u svim državnim i partijskim institucijama. Reči saučešća i u pisanoj i u usmenoj formi izrekao je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

U nešto više od decenije i po pokazala su se drastično različita dva lica Srbije. I koje nam je od ta dva lica milije i draže? Ono žuto iscrtano na stvarnim ili tobožnjim "evropskim vrednostima" ili ovo kultivisano, dostojanstveno i tradicionalno srpsko? I jesmo li bliže pravoj, u standardima EU zametnutoj Evropi bili onda ili sada?