NEĆE MOĆI: Sumorni humor

U prvoj epizodi zaista duhovite humorističke serije "Leteći cirkus Montija Pajtona", emitovane još oktobra 1969, jedan britanski "proizvođač viceva" otkrio je "smrtonosni vic" - šalu toliko smešnu da svako ko je pročita odmah umre od smeha. 

Prva žrtva je sam šaljivdžija, druga njegova majka koja je pročitala vic s parčeta papira koje je ostalo za pokojnikom, a onda i policajci koji dolaze da izvrše uviđaj. Šala je toliko ubitačna da njenu vrednost odmah otkriva i Ministarstvo odbrane, koje odlučuje da od nje načini oružje protiv Nemaca (skeč je smešten u vreme Drugog svetskog rata) i daje je na prevođenje, ali samo reč po reč kako i prevodioci ne bi izgubili život.
Ovo je jedna vrsta smrtonosnog humora - toliko dobra šala da se umire od smeha. Postoji, međutim, i druga vrsta potencijalno smrtonosnog humora, humora koji uopšte ne mora biti toliko nadahnut, štaviše najčešće se radi o navodnom humoru, isilovanom humoru koji nema svrhu da zabavi nego da svoj objekt banalizuje, ili dehumanizuje.
Izvanredan primer ove vrste "humora" je nedavna kolumna glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista "Danas" Dragoljuba Petrovića pod naslovom "Nove avanture Džeka Naprednjakoseka". Zadivljujuće uporan u svojim nastojanjima da po svaku cenu bude duhovit, čak i kada ne treba, Petrović već u naslovu svog teksta čini ono što bi pristojnom i razumnom čoveku, za šta se podjednako uporno predstavlja, bilo nedopustivo - on svoj imaginarni lik (koji uopšte nije imaginaran, kao što će se pokazati) "Džeka Naprednjakoseka" predstavlja kao heroja, a ne kao zločinca. Da se radi o negativcu, prikladnija reč od "avantura" bila bi "zlodela" ili nešto slično. Ali ne, to što taj lik radi su "avanture".
Odmah na početku teksta Petrović nam objašnjava da je Naprednjakosek koji se pojavio u Beogradu "moderna varijanta Džeka Trboseka", jednog od najozloglašenijih masovnih ubica na svetu koji je harao sirotinjskim četvrtima Londona 19. veka, ubijajući prostitutke na jezivo brutalan način, rasecajući im stomak i vadeći unutrašnje organe. "Žrtve Džeka Naprednjakoseka", piše nam Petrović, "u savremenoj Srbiji su isključivo naprednjaci i oni koji se tako osećaju. A mnoge od njegovih žrtava se baš osećaju, čak i kad ih samo gledaš, ne moraš uopšte da ih pomirišeš". Dakle, pristalice Srpske napredne stranke su smrdljivci gori i od prostitutki. Očito je da Petrović prema Naprednjakoseku gaji simpatije, a ne verujem da ih gaji i prema izvornom Trboseku. Ili grešim?
Pored toga što naprednjaci smrde, Petrović im negira i posedovanje glave: "Džek Naprednjakosek sačekao Lava Grigorija Pajkića ispred zgrade (u kojoj živi, prim F. R.) i naneo mu više udaraca u predelu onog za šta Lav Grigorije odgovorno tvrdi da je bila njegova glava." Ono što Pajkić nosi na ramenima, prema Petroviću, nije glava, a ako Pajkić nema glavu, onda nije ni čovek. A pritom, kao naprednjak, verovatno i smrdi. Stoga, udarati ga u ono što nije glava i nije baš zločin. Više je društveno koristan rad, proizilazi iz Petrovićeve kolumne.
Prema svetonazoru glavnog i odgovornog urednika lista "Danas", taj njegov Džek Naprednjakosek je "u suštini, osećajan čovek" zato što je Nebojšu Bakareca na pešačkom prelazu udario ramenom u bradu, a ne kamionom (što Petrović, izgleda, priželjkuje). Slično je (previše dobro?!) prošao i advokat i poslanik SNS-a Svetozar Vujačić, kojeg je "Džek Naprednjakosek udario laktom u rame i donji deo leđa, što će reći - na Vujačića je izvršen atentat laktom dok je šetao sa cegerom na kome piše AV". "Atentat laktom" je očito izrugivanje onome što je očigledno bio napad na Vujačića, jer udarac laktom je upravo to - udarac laktom. Nimalo prijatna stvar, ali izgleda nedovoljna. Uostalom, ko je Vujačiću kriv kad nosi ceger s inicijalima predsednika Srbije.
Pišući o napadu na novinara i vlasnika dnevnog lista "Informer" Dragana J. Vučićevića, Petrović nam navodi da "analiza tog slučaja iz serijala Džeka Naprednjakoseka ukazuje na nekoliko zanimljivih podataka: najpre pokazuje interesantnu činjenicu da Dragan J. Vučićević ima svog arhitektu, a nema svog psihijatra". Dakle, pored toga što naprednjaci smrde, nemaju glavu, po definiciji su i ludaci jer nema smisla da jedan naprednjak ima arhitektu, ali bi ih Petrović sve kod psihijatra, pošto ne može da shvati da neko "normalan" može biti za aktuelnog predsednika Srbije. Svih 2.224.900 građana Srbije kod psihijatra, da ne kažemo u ludnicu, da ne kažemo u ludačku košulju.
Na kraju svog teksta, ovaj glavni i odgovorni urednik u svom sarkastičnom maniru poručuje: "Stop nasilju Džeka Naprednjakoseka koji napada časne i poštene ljude koji piju kafu u kafiću, prelaze zebru, šetaju sa cegerom na kome piše AV, čekaju avion za Istanbul ili se nalaze sa svojim arhitektom na Banovom brdu. Stop nasilju, ma koliko to bilo jače od vas!" Pošto se Petrović najverovatnije obraća upravo onom delu našeg građanstva koje već nedeljama demonstrira "protiv nasilja", zanimljivo je zbog čega misli da je upravo tim ljudima teško da se odupru porivu da budu nasilni. Zapravo, izgleda kao da on zna da oni ne demonstriraju protiv nasilja kao takvog, nego protiv nasilja spram jedne probrane grupe, dok i on sam normalizuje nasilje protiv "smrdljivih, bezglavih, psihički poremećenih" naprednjaka.
Odgovor na pitanje kakav stav Petrović, a i oni koji se na portalu lista "Danas" dive njegovoj duhovitosti, ima prema nasilju kao takvom možete naći ako se zapitate da li bi isto ovako posprdno pisao da je na jedan od goreopisanih načina napadnut neko od "njegovih", ovih "mirišljavih, pametnih, psihički uravnoteženih" ljudi ispravne fizionomije. A kada nađete odgovor na to pitanje, onda nimalo bezazleno ne deluje njegovo, reklo bi se, retoričko pitanje "šta može tek da se desi ostalim finim, časnim i poštenim ljudima, poput recimo Aleksandra Vulina". Mislite o tome.