NEĆE MOĆI: Najbolje namere

S NAMEROM dođoh u veliki grad - pevao je Šaban Šaulić krajem sedamdesetih godina prošlog veka opevajući sudbinu mnogih ljudi koji su se u to vreme ohrabri­li da napuste zavičaj i porodicu kako bi pod svetlima velegrada našli sreću. Najčešće materi­jalnu, jer je svih drugih vrsta sre­će bilo i na selu. Neki su uspeli u svojoj nameri, a neki i nisu, pa su, poput lika iz pesme "počeli da lutaju". U svakom slučaju, njihova namera bila je jasna.

Neku nameru imala su i trojica pripadnika "kosovske policije" koji su se uputili na teritoriju centralne Srbije u sredu. O njiho­voj nameri mi, javnost, možemo samo da nagađamo. Nadležne slu­žbe je možda i otkriju i prenesu nam. Ali ima indicija na osnovu kojih možemo da pretpostavimo kakve su te namere bile. Na pri­mer, da su ih srpski policajci za­ustavili s uljem, šećerom, kafom i ratlukom, jasno bi bilo da su krenuli u goste nekom dobrom do­maćinu s druge strane administra­tivne linije. Ili da su ih zausta­vili pod punom ratnom opremom, jasno bi bilo da su krenuli u štetu.

ČUDNE su te namere i teško ih je odrediti, ali specijalni izaslanik Vašingtona za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar izgleda da ima neke uvide u njihove name­re. On je, naime, u petak obznanio da je jasno da trojica kosovskih policajaca "nisu imala nameru da se nađu na teritoriji Srbije". Njemu je to jasno verovatno zbog toga što sa sobom nisu imali ulje, šećer, kafu i ratluk, nego "kalašnjikove". Oni su samo "počeli da lutaju", kao lik iz Šaulićeve pesme, pa su zalutali gde nije trebalo. I to uprkos uređajima za GPS navigaciju. Tako su, isto, i 1999. godine na teritoriju Srbije "zalutala" tri nesreć­nika iz američke vojske, pa je Džesi Džekson dolazio da ih "čupa" iz srpskog zarobljeništva.

Moram da vam kažem da uopšte nije nemoguće da se američki voj­nici izgube i pored GPS naviga­cije. Bio sam svedok jednog takvog događaja na jesen 2002. kada sam s delegacijom Vlade Srbije išao u Prizren. Pratnju su nam obezbeđi­vali američki vojnici u okviru Kfora s desetinom "hamera" na zemlji i "crnim jastrebovima" na nebu. I ta pratnja je zalutala kod Podujeva i nije mogla da nađe put. I zato Eskobar može biti u pravu - nisu imali nameru.

ALI pravo pitanje je šta bi Eskobar rekao kada bi, na pri­mer, trojica pripadnika nekog meksičkog kartela "zalutala" na nekoliko kilometara od El Pasa u Teksasu s "kalašnjikovima" i jedno pola tone kokaina. Da li bi im američka administracija to oprostila, izvinila se što ih je uhapsila i vratila nazad jer su tu bili slučajno i nisu imali name­ru? Hau jes nou, što bi rekli Anglo­saksonci (kako da ne, u slobodnom prevodu na "naš").

Nikakvu lošu nameru nije imao ni Hasan Abazi, kojeg je srp­ska policija uhapsila 28. marta 2012. kod prelaza Končulj pod optužbom za špijunažu i trgo­vinu drogom. To je, naravno, bilo neopravdano hapšenje, jer kakve bi veze mogao da ima Abazi, inače predsednik "Sindikata industri­jalaca Kosova", sa ovakvim zlode­lima? Čovek se bavi "kosovskom industrijom". Optužbe srpskih vlasti da je marta 1999. godine prikupljao podatke vojnog karak­tera o pokretima, položajima i opremljenosti vojske i policije i dostavljao ih OVK koja ih je potom prosleđivala NATO-u su sigurno izmišljotina, a i ako nisu, to je bila njegova patriotska dužnost.

JOŠ je jedna veza slučaja "Hasan Abazi" sa ovim što se dešava sada, osim očigledne paralele da se radi o hapšenju kosovskih Albanaca na prostoru centralne Srbije. Za taj deo priče važne su dve stvari. Prva je da "proevrop­ska opozicija", a vala pomalo i ova druga, uporno tvrde da pred­sednik Srbije Aleksandar Vučić i takozvani premijer takozvanog Kosova Aljbin Kurti imaju neka­kav "dil". Po toj teoriji je, između ostalog, Vučić povukao na miting u Beograd Srbe s Kosova i Metohije kako bi Kurtijevi policajci upali u opštine, a Kurti mu je uzvratio slanjem trojice "lutalica" da ih pohapsi i time skrene pažnju na­roda s velelepnih protesta proti­vu nasilja.

To je jedna teorija zavere. A postoji i druga, koja mnogo više liči na praksu zavere. Nije li znakovito što se za ljudska prava kosovskih policajaca opremljenih kafom i ratlukom i njihovo ekspresno oslo­bađanje iz srpskog kazamata zalaže jedan od najpoznatijih advokata u Srbiji Čedomir Stojković? Poznat po svom političkom aktivizmu, a ne profesionalnim dometima, da bude jasno. A taj politički akti­vizam čine i napori da se toliko odreknemo sebe zarad EU i NATO-a da odbacimo i svoju zastavu i pri­grlimo neku koju su izmislili on i njegovi. Za to se, naravno, zalaže šetanjem protiv nasilja.

KAD smo kod te šetnje protiv na­silja, tu postoji još jedna mnogo zanimljivija i indikativnija paralela. Gorepomenuti Hasan Abazi je, pored toga što je sindi­kalni kosovski industrijalac, otac izvesnog Hakija Abazija, vrlo značajne figure ne samo u "kosov­skom" političkom životu nego, nažalost, i ovom našem. Na "Ko­sovu" je Haki bio potpredsednik "Vlade Kosova", a sada je poslanik Kurtijevog "Samoopredeljenja" u "parlamentu" južne srpske pokra­jine. Važnije od toga, Haki Abazi je bio direktor Rokfeler fondacije za Balkan i s tog mesta doslovno gospodario najvećim delom ne­vladinog sektora u Srbiji.

Postoje navodi i da je posebno bli­zak bio s organizatorima protesta kolokvijalno nazvanog "Žuta pat­kica", koji su predvodnici "srpskog ustanka protiv nasilja". Njegovu moć u Srbiji najbolje je ilustro­vala upravo epizoda s hapšenjem njegovog oca kada je njegovo osloba­đanje tražila čitava "slobodoum­na javnost" u Srbiji s ambasadama na čelu. Tada među njima nije bilo advokata Stojkovića, valjda je još mislio da se može probiti radeći ono za šta se školovao.

Sve je to stvar dogovora, kažu, samo je pitanje kog dogovora. Da li dogovora Vučića i Kurtija da gaženjem kosovskih Srba smanje pritisak koji na vlast vrše anti­nasilni demonstranti u Beogradu? Da li dogovora da se na Vučića i državu Srbiju istovremeno izvrši pritisak na dva fronta? Procenite sami. A put u pakao je popločan najboljim namerama.