FELJTON - HRVATSKA ŠTIĆENIK BONA I VAŠINGTONA: Više od sto hiljada srpske dece je "preobraćeno" u katoličanstvo

Hrvatski režim, objasnio nam je Zoran Oštrić, animator Antiratnog centra iz Zagreba, želi da se vrati na stari Pavelićev režim. Sa temom “Hrvati“, narod kojeg je Bog izabrao. Na osnovu te teorije o „odabranom narodu“, koja je već bila tako kobna juče i danas u svetu, Tuđman uvodi obaveznu veronauku u sve škole u Hrvatskoj. U početku, srpska deca nisu pohađala te časove, jer su ona pravoslavne vere. „Sledstveno tome, izveštava jedan borac za ljudska prava, bila su izložena ponižavanjima i lošem postupanju, i upisana kao ’nehrišćani’. Kako bi decu poštedeli takvog lošeg postupanja, roditelji su ih upisivali na časove katoličke vere.“  Od početka rata, više od sto hiljada dece tako je „preobraćeno“ u katoličanstvo. Takvi postupci bili su veoma česti pod režimom 1941-1945. godine.

Politika čišćenja Tuđmanovog režima veoma je delotvorna. Još od jula meseca 1993. godine, dakle mnogo pre ofanzive na Krajinu, “Le Mond diplomatik” ukazuje da je gotovo tri stotine hiljada Srba bilo prinuđeno da napusti Hrvatsku. Kako to objašnjava hrvatski pisac Dubravka Ugrešić: „Biti Srbin u Hrvatskoj, to je kao biti Crnac u mestu čiji su stanovnici pripadnici Kju kluks klana“.

IZNETE činjenice prikrivala je većina zapadnih sredstava javnog informisanja. Neki novinari su to samo delimično napomenuli. Ali, tokom svih tih ratnih godina, zapadna javnost držana je u uverenju o mitu da je hrvatski režim žrtva. Dok se Tuđman trudio da stvori svoju državu prema fašističkom uzoru, Srbi su bili demonizovani.
Nijedno sredstvo javnog informisanja nije upozorilo javnost da se štićenik Bona, a kasnije i Vašingtona, iza svoje demokratske fasade, rukovodio fašističkom ideologijom. Niko nije ukazao na činjenicu da su komunisti zabranjeni u Hrvatskoj.

Vodeća sredstva javnog informisanja prikrila su tu stvarnost tradicionalnim objašnjenjima: „izgred“, „propust“, „dečje bolesti nove države“. Tada se ne treba čuditi što je Tuđmanov režim, uz podršku Sjedinjenih Država i Nemačke, sebi dozvolio da organizuje dosledno čišćenje, u velikim razmerama, u Krajini, počev od avgusta 1995. godine. Kada su počinjeni ti svirepi zločini, isti mediji pretvaraju se da su iznenađeni. Međutim, to je samo logičan kraj Tuđmanovog petogodišnjeg režima.
Ovo je takođe i kraj vekova tokom kojih su velika carstva manipulisala narodima, podstičući ih jedne protiv drugih, kako bi bolje nametnula svoju vladavinu. Ko su Srbi iz Krajine i kako su onamo došli?

KRAJINU je stvorilo početkom XVI veka, na istoku Hrvatske, austrijsko carstvo. Ono je tamo naselilo Srbe koje je ohrabrilo da pobegnu od turske okupacije. Poznati po svojoj borbenosti, ti „seljaci-vojnici“ trebalo je da stvore bedem prema otomanskom carstvu. Nisu bili potčinjeni hrvatskom plemstvu, već su zavisili direktno od cara u Beču. U XVIII i XIX veku, pošto se Turci postepeno povlače, ta zona se širi duž reke Save, u Slavoniju i čak i dalje. U različitim epohama, velika carstva su navodila Srbe iz Krajine da se tuku protiv svojih suseda i obrnuto. Ali, treba li da ljudi nastave da se bore jedni protiv drugih zato što su to radili njihovi preci pre četiri stotine godina? Ili, čak, pre pedeset?

Nacionalisti tvrde da treba, jer se njihova buržoaska vladavina može ostvariti samo podelom i mržnjom. Fašista Mile Budak rekao je to 1941. godine: „Trećinu ćemo pokrstiti, trećinu pobiti a ostatak proterati.“

Tuđman ne misli drugačije. Tokom više godina, on je jačao svoju vojsku, računajući prvo na Sjedinjene Države da vojno oslabe njegovog protivnika. Zatim, početkom 1995. godine, on najavljuje da će poći u ofanzivu na Srbe iz Hrvatske. Ali, nijedna međunarodna vlast nije osudila ovu objavu rata, nikakav embargo nije došao da ga kazni, nijedno sredstvo javnog informisanja nije otpočelo kampanju protiv hrvatskog režima. Dve veličine, dva aršina.

VEĆ u maju 1995. godine, ofanzivu hrvatskih trupa na zapadnu Slavoniju pratili su gnusni zločini. Profesor Svetozar Livada, koji vodi naučnu ekipu koja je vršila ankete o tim zločinima, svedoči: „Nema nijednog srpskog ranjenika u hrvatskim bolnicama. Mislimo da su svi pobijeni. Ako su živi, otkrićemo gde su bili lečeni. Hrvatske snage razorile su sve srpske kuće u 182 sela oko Pakraca i proterali su 85.000 Srba. Danas, još uvek dve hiljade Srba živi u zapadnoj Slavoniji, ali i oni se trenutno pakuju kako bi pobegli od brutalnosti nove vlasti. U okolini Pakraca nisam sreo nijednog Srbina kojeg nije tukla hrvatska policija.“ Čak i Tadeuš Mazovjecki, koji je uvek optuživao Srbe, osuđuje „užasna dela“ koje je počinila hrvatska milicija.

I pored tih užasa, Bon i Vašington nastavljaju da podržavaju agresivnost hrvatskog režima, a većina medija brzo ućute. A Tuđman, tako ohrabren, sprema se da ponovo počne.
Tri meseca kasnije, kada se Zapad pripremao da bombarduje Srbe iz Bosne, Tuđman to koristi kako bi započeo veliku ofanzivu na Srbe iz Krajine. Posle nekoliko dana u kojima su pljuštale vatra iz minobacača i granate, stanovnici su potpuno napustili gradove u Krajini. Ali hrvatska artiljerija i avijacija zasipa koncentrisanom vatrom kolone izgladnelih i iscrpljenih izbeglica.

SISTEMATSKI pljačkajući i pustošeći, hrvatske trupe primenjuju tehniku spaljene zemlje. U Kninu i u Gračacu, jedinice koje su pod neposrednim zapovedništvom ministra unutrašnjih poslova kradu automobile i druga dobra. Čitavi kamioni, puni televizora, haj-faj linija, džakova i sanduka koji pripadaju Srbima koji su u bekstvu, idu put Zagreba. Iza tih specijalnih jedinica, trupe obične policije pale na desetine kuća. Između Gospića i Gračaca, na pedeset kilometara, nijedna kuća nije ostala čitava. Treba izbrisati svaki trag „nečistog“ prisustva: četrdeset srpskih biblioteka spaljene su sa svim knjigama.

Sam evropski posrednik Karl Bilt otkriva najveću humanitarnu tragediju od početka rata. Čak i američki ambasador Galbrajt javno priznaje za vreme jednog predavanja na univerzitetu u Zagrebu da „je minirano oko deset hiljada kuća koje pripadaju Srbima“. Specijalni izveštač belgijskih novina „Het volk“, Fred Vandenbuše, piše: „Ništa nije ostalo. Takav stepen uništenja čak su i nacisti retko postizali“.