NEĆE MOĆI: Islamistički feminizam

MILI bože čuda velikoga, kad napisa Tomislav Marković tekst o mizoginiji u SPC za Al Džaziru. U tom tekstu Marković patrijarhu zameri prvo što pije vino i jede prasetinu (ipak čovek piše za islamistički portal), a onda hitro pređe na navodnu mizoginiju.

Tvrdi Marković za katarski medij da je patrijarh prešao u fazu "mizoginije u čistom, destilisanom stanju". Povod za to je, naravno, patrijarhova beseda za koju ste sigurno svi već čuli, jer danima služi kao novi povod za progon čelnika SPC.

Zašto ja sad u tom moru uvreda i napada na patrijarha izdvajam ovaj Markovićev? Zato što je kritikovati navodnu mizoginiju u SPC na Al Džaziri isto kao i osuđivati "rusku agresiju na Ukrajinu" na Glasu Amerike. A ne! Čekajte, pa oni to stalno rade. Ipak, posle agresija koje je teško prebrojati u samo poslednjih tridesetak godina, vašingtonskom propagandnom servisu je neprihvatljiva ruska operacija u Ukrajini.

Isto tako, pored nebrojenih kršenja prava žena u islamističkim državama, kolumnisti katarskog medija smeta navodna mizoginija u SPC, smeta mu što je patrijarh jednu ženu nazvao "jadnicom" i "bednicom", ali mu ne smeta što je na medijskoj mreži od koje prima nadnicu za svoje tekstove najgledaniji program bila emisija "Šerijat i život", koju je vodio islamski teolog Jusuf el Karadavi, koji je opravdavao Holokaust tvrdeći da je "Hitler kazna božja za Jevreje" zbog njihove "iskvarenosti", i da ih je svojim potezima "iako su (Jevreji) to preuveličali, vratio na mesto".

Za nas je u ovom kontekstu značajnije što je El Karadavi objašnjavao da i muž ima pravo da "na mesto vrati" i ženu batinama, ako ne može drugačije da je "urazumi". Doduše, tvrdio je da može da je bije samo "blago", rukama i ne po licu, valjda tako da joj ne nanese teže telesne povrede. Inače, El Karadaviju je zbog njegovih izjava, koje se smatraju pozivom na nasilje i terorizam, zabranjen ulazak u SAD (od 1999), Veliku Britaniju (od 2008) i Francusku (od 2012).

NIJE El Karadavi izuzetak ni kada se radi o Kataru (koji je korupcijom evropskih zvaničnika pokušavao da popravi svoj imidž na Zapadu - sada već čuvena afera "Katargejt" što je uzdrmala EU), niti kada se radi o Al Džaziri. Dok se Katar nalazi na samom dnu liste država po neravnopravnosti polova Svetskog ekonomskog foruma (137. od 146 država), Al Džazira je bila optužena za zataškavanje seksualnog zlostavljanja i maltretiranja među svojim zaposlenima. Bi-Bi-Si je 17. oktobra prošle godine objavio tekst u kojem se navodi da su novinari Al Džazire optužili svoju kompaniju za "podstrekivanje toksičnog radnog okruženja u kojem žalbe na seksualno uznemiravanje, seksizam, maltretiranje i rasizam u najvećoj meri ne bivaju rešene".

Činjenica da kolumnista katarskog medija ne vidi u ovome bilo kakav problem, ali mu smeta to što je patrijarh jednu određenu ženu iz jednog određenog razloga nazvao "jadnicom" i "bednicom" jasno ukazuje da se ne radi o principijelnom protivljenju "mizoginiji" nego o principijelnom protivljenju SPC. Nije ovde u pitanju logička greška kao kada bi se reklo, kako neki to lepo opisaše, da je napad jedne vrane na jednu ženu u Tašmajdanskom parku napad na sve žene, ili pokušaj konobara u kafani da naplati piće jednoj mušteriji pokušaj naplate svima. Ovde nema logičke greške nego interesa da se sprovodi katarska propaganda, za šta je Al Džazira često optuživana na globalnom nivou.

Još jedna stvar na ružan način povezuje Al Džaziru sa aktuelnim nesrećnim dešavanjima u našoj zemlji - podrška obojenim revolucijama. To je bio slučaj i u Egiptu (gde su zdušno podržavali Mohameda Morsija i njegovo Muslimansko bratstvo), Siriji (gde su se zbog bezrezervne podrške pobunjenicima našli pod kritikom čak i američkog "Blumberga", koji ne gaji ni najmanje simpatije za vlast Bašara Asada), Libiji.

OVA analogija postaje mnogo bolnija kada se na umu ima da se na opozicionom protestu u petak u Beogradu pojavio, između ostalih, transparent "Miris srpskog proleća". Kuku nama ako nam se sprema nešto nalik Arapskom proleću, na šta je ovaj natpis jasna analogija.

Svima vam je jasno u kakvoj su se tragičnoj situaciji našli građani tih zemalja. Mrtva trka između toga i poruke one ukrajinske kvazinovinarke Irine Sjedihanove, koja toliko voli Srbe da im preporučuje ukrajinski scenario, pa da i ovde poteku reke meda i mleka, kao u zemlji iz koje je pobegla.

Kritikuju sada patrijarha i jer "podržava Vučića". Prvo, patrijarh i SPC su podržali "sve ono što se ovde (u Predsedništvu) čini za dobro našeg naroda gde god da on živi, za dobro Srbije". Od toga ništa ne može biti normalnije, no ne iz postmodernog pogleda na normalnost u kojem je u redu želeti jednoj zemlji krvavi građanski rat, ali ne i kritikovati rad jedne državne službenice, iako je žena. A drugo, sve i da je "podržao Vučića", šta je tu nenormalno? Treba da podržava Bajdena ili Zelenskog? Ne treba da se u Predsedništvu oseća kao u svojoj kući, nego tako treba da se oseća u Beloj kući i Evropskoj komisiji, kao neki?

A šta ćemo sa onima što su protiv nasilja i mržnje a pozivaju da se napadne Spasovdanska litija jer je predvodi "mizogini" patrijarh, a na njenom čelu će biti mošti Svetog Nikolaja koji je bio "nacista". Neću ovde napisati da je Sveti Nikolaj bio "nacista" tačno onoliko koliko je i patrijarh "mizogin", jer neprijatelji SPC to zaista i misle, nego da je bio "nacista" koliko je to bio i britanski ratni premijer Vinston Čerčil, koji je iste 1935. godine, kada je Nikolaj Hitlera pomenuo u pozitivnom kontekstu, to učinio u tekstu za "Standard magazin" pod naslovom "Istina o Hitleru", koji je 1937. pretočen u poglavlje Čerčilove knjige "Veliki savremenici". "Nekome može da se ne dopada Hitlerov sistem, ali da se divi njegovim patriotskim dostignućima. Kada bi naša zemlja bila poražena, voleo bih da dobijemo podjednako nesalomivog prvaka da nam vrati hrabrost i mesto među narodima koje nam pripada." Čerčil nacista? Da ga je Hitler dohvatio, sigurno bi završio u logoru, kao i vladika Nikolaj.

Na kraju, samo jedna crtica - Vučićevi kritičari zdesna tvrde da ga je Zapad sada "ostavio na cedilu". Daj bože da je tako, ali onda bi, iz te perspektive gledano, Vučić sada trebalo da dobije svu moguću podršku, jer bi to značilo da su mu u srcu zaista interesi Srbije, a ne, na primer, Katara.