NEPREBOL

Tren, a kao da je večnost. Dok su sveštena lica, uz "vječnaja pamjat" slala reči utehe, utehe - nije bilo. Nema je. Samo suze, bol, neprebol. Jauci. I očaj. Tuga velika, prevelika.

Od Beograda, prestonog grada, preko pitomog Kosmaja, do ponosne Šumadije. Opraštali su se juče, od jutra do mraka, od svojih najmilijih. Opraštali se i znani i neznani. Svako u svom bolu.

Opraštali se Beograđani od malih sugrađana, svoje dece, svojih đaka, svojih naslednika, nesuđenih inženjera, lekara, umetnika, kompozitora, sportista... Oprostio se Beograd od Mare (14), Adriane (14), Eme (14), Katarine (13) i ostao da zauvek tuguje za prekraćenom mladošću. Opraštaće se Beograd i sutra - od Ane (12), Sofije (14), Bojane (13), Andrije (14).

Oprostila se prestonica juče i od dobrog čoveka Dragana (53) koji je, kao da im je otac, čuvao tu decu, čuvao te anđele. Nije ih sačuvao, jer je prvi pao od kuršuma u jutro, te krvave srede, tog strašnog 3. maja, od kuršuma deteta, sedmaka Koste K. (14).
Tuga do neba okovala i Mladenovac, sela Malo Orašje, pa Dubonu, obližnji Šepšin...

Okovala tuga vredne domaćine. Tuga i neverica. Kako dalje. Nikada više, izustio je otac jednog od brutalno ubijenih mladića, ništa počinjati neće:

- Ništa ne spremamo. Ne znam odakle da počnem. Ne mogu.

A vapaj za ubijenima, sestrom i bratom, još kida i razdire:

- Nisam više majka, ostala sam bez oba oka, moja dva deteta.

Poslednje zbogom, umesto "uzdravlje", juče, na dan velikog sveca, rekoše, dok su gutali suze - roditelji, sestre, braća, rodbina, meštani nasred Malog Orašja. Oprostiše se od svoje dece, svojih ponosa: Lazara (20), Aleksandra (15), Marka (18), Nemanje (21), Nikole (15).

Oprostiše, a ne veruju da ih rukama više nikada neće pomilovati, zagrliti, čuti im glas... A, veruju u svoje ime i prezime, veruju u krsnu slavu, veruju u svoju zemlju, veruju u svoje komšije. Ali nisu verovali da je jedan od njih, taj "komšija", taj Uroš Blažić (21), od četvrtka uveče, od 4. maja, strašnog, krvlju natopljenog - masovni ubica, označen kao terorista, Uroš pomračenog uma, izvitoperenog mozga...

Hiljadu pitanja i, čini se, da svako nudi odgovor, a pravog kao da nema. Hiljadu pitanja, među kojima i ko je kriv, kako je mogao da se zaustavi ubica kada je uvek imao zaštitu, da li je moguće da dete, osnovac, redom ubija vršnjake, zašto smo se otuđili, gde nestade empatija, ko nam uništi porodicu, ko nameće i zašto prihvatismo iskrivljene vrednosti...

Hiljadu pitanja, a nijednog odgovora koji bi bar na tren umirio duše majki, očeva, braće, sestara, ujaka, tetaka, baka, deka..., koji ostaju da doveka vidaju rane.

I ponovo tuga, bol, neprebol. Nema nam kuda, već da se svi odreda, svi do jednog - priberemo, saberemo i čuvamo. Jer, kako je svojevremeno rekao počivši patrijarh Pavle:

"Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi".