Kazani

Kao osamnaestogodišnjaka očekivala me je puška. I za mene, golobradog i vojno neobučenog, vladalo je interesovanje. Kako Alijine, tako naše vojske. I tako nezreo znao sam da ne mogu da pucam u moje prijatelje muslimane i Hrvate, a pogotovo ne na moje Srbe.
Roditelji su mi ostali u federalnom Sarajevu. Nedugo posle mog odlaska, na vratima našeg stana pojavila se Ćelina ekipa. Reč je o Ismetu Bajramoviću, kojeg su zvali Ćelo 2, jer je prvi bio nadaleko čuveni ubica srpskog svata - Ramiz Delalić.

Bez objašnjenja odveli su mi oca prvo u policijsku stanicu Novo Sarajevo, potom u Centralni zatvor. Brutalnim prebijanjem pokušavali su da ga nateraju da potpiše neke zapisnike o navodnim vezama sa "ćetnicima". Sreća u nesreći je bila što je naš dom bio u "komšijskom sendviču" čestitih porodica Hadžimuratović i Hadžović. Upotrebili su uticaj i izboksovali očevo puštanje i to baš u trenu kad su Ćelini licitirali ko će da ga dokrajči. Izašao je, ali odmah je otpušten. Dobio je radnu obavezu da čisti ruševine i ulice. I za to su se pobrinule dobre komšije, alternativa je bila kopanje rovova. U novoj ulozi dok je metlao i raznosio šut morao je da se pazi Mušana Topalovića Cace, koji je hvatao ljude, mučio i vodio na Kazane gde ih je ritualno ubijao i bacao u jamu. Srećom, nije ga uhvatio.

Na desetine, stotine, hiljade sarajevskih Srba nisu uspeli da sačuvaju živu glavu. Hvatali su ih Ćele i Cace, koji su od Alije Izetbegovića za zasluge dobijali zlatne pištolje. Kada su završili posao i od Srba očistili "multietničko Sarajevo" dobili su metak kako ne bi svedočili. Preživeli dželati poput Cacinog Samira Bejtića, koji je prvo osuđen na 14 godina, a od pre neki dan je slobodan i "nevin" čovek. Oslobođen je optužbi od nakaradnog BH sudstva. Ni pravde, ni utehe. Samo uvrede poput one sramne ploče na Kazanima na kojoj se ne zna ni ko je žrtva, a pogotovo ne ko je ubica, zašto i kako su stradali? Ali, bar je dokaz da multietnička Bosna ne postoji! I da je neprocenjivo važna Republika Srpska!