NEĆE MOĆI: Represija i moralna prava

NE treba zaboraviti istoriju, šta se događalo na Balkanu. I kada su se određene stvari dogodile, Srbija je izgubila pravo da upravlja Kosovom. To je jasno rečeno, i moj plan je jasan oko toga - rekao je 2012. godine nobelovac za mir, nekadašnji specijalni izaslanik generalnog sekretara UN za pregovore o Kosovu i Metohiji Marti Ahtisari ističući da "nije on kriv" za to.

Daleko od toga da je bio usamljen u tom stavu. Istovetne poruke o gubitku "moralnog prava" Srbije da "vlada Kosovom", odnosno da ova teritorija bude u njenom sastavu iznosili su brojni zapadni zvaničnici objašnjavajući nam da treba da se "pomirimo s realnošću", to jest da prihvatimo da Kosovo i Metohija nije naše. To je tvrdio, na primer, jedan od najvećih licemera "međunarodne zajednice", britanski političar i nekadašnji visoki predstavnik u BiH Pedi Ešdaun, čovek upamćen po tome što je uporno zagovarao "odlučnu akciju međunarodne zajednice" protiv Srba. "To nije ugodno, ali to je cena koju na kraju moraš da platiš ako si bio loš upravljač, ako si svoju vlast natopio krvlju. Ja sam bio pod srpskom vatrom na Kosovu kada je počeo konflikt, u selu pored Prištine. Albanci su morali da napuštaju svoje domove, a Srbi su bili samo 10 odsto stanovništva Kosova", rekao je on 2008.

"Evo šta je osnovna činjenica: povremeno se događa da jedan narod tako loše upravlja delom svoje populacije, koja je većina u tom delu, ali manjina u ukupnoj populaciji, da gubi moralno i političko pravo da i dalje upravlja tim delom. Plaća se istorijska cena jer se gubi praktično i moralno pravo na upravljanje. Vi možda mislite da govorim o Kosovu. Ne, govorim o Irskoj. Mi smo morali da platimo cenu. Imamo dve stotine godina lošeg upravljanja zemljom koja je moja domovina. Kreirano je takvo neprijateljstvo da je bilo nemoguće, ne samo sa moralnog stanovišta, nastaviti britansku upravu, nego je to bilo i praktično nemoguće. A sličnu situaciju imali smo na Kosovu, gde su decenijama kršena ljudska prava kosovskih Albanaca, sve do krvavog pokušaja da se tenkovima i teškim oružjem ljudi isteraju iz svojih kuća", precizirao je tada Ešdaun.

SKRENIMO sada pažnju samo na dve nedoslednosti u ovom generalno skaradnom poređenju. Pedi Ešdaun je zaboravio da pomene Severnu Irsku koja je odvojena od ostatka irske države zbog toga što se na tom prostoru nalazi veći deo engleskog stanovništva i, što je još važnije, nije rekao koliko je to Engleza proterano i ubijeno u Republici Irskoj posle povlačenja Ujedinjenog Kraljevstva sa tog prostora. Više bi smisla imalo praviti poređenje između otimanja Kosova i Metohije od Srbije i povlačenja Francuske iz Alžira, jer su tamo počinjeni stravični pokolji i progoni francuskih civila i "njihovih saradnika", ali bi i ta paralela bila užasna travestija. 

Istu priču o gubitku "moralnog prava" Srbije na "upravljanje Kosovom" plasiraju i "naši prijatelji" iz Evropske unije i Saveta Evrope, pa je, na primer Lord Rasel-Džonston tvrdio da je "razumno dovoditi u pitanje moralno pravo Srbije da upravlja Kosovom, s obzirom na njenu katastrofalnu politiku u prošlosti", ali i neki "domaći faktori" nakačeni na zapadne fondove, ambasade i institucije.

Pitanje je kako se gubi to "moralno pravo" na upravljanje delom sopstvene teritorije. Zapadni odgovor je upotrebom nasilja i represijom nad "manjinsko-većinskim" stanovništvom, da tako kažem. Ta represija Srbije nad "Kosovom" se, prema zapadnim tvrdnjama, dešavala tokom 14 godina vladavine Slobodana Miloševića (28. maj 1986 - 5. oktobar 2000). To me sada vraća na nedavno pomenuto svedočenje Mahmuta Bakalija na suđenju bivšem predsedniku u Hagu koji je trebalo da govori upravo o toj "golgoti" kosovskih Albanaca za vreme Miloševićeve vladavine pre izbijanja sukoba, odnosno pre terorističke pobune i agresije NATO-a. To svedočenje i njegovu težinu najbolje opisuju ocene koje su tada dali, na primer, dopisnik Glasa Amerike iz Beograda Fahri Musliu ("svedočenje je bilo poražavajuće"), beogradski advokat Toma Fila ("Milošević je nokautirao Bakalija"), pa čak i najveći domaći protivnik Miloševića, tadašnji premijer Zoran Đinđić ("Zanemim kada vidim koliko je novca bačeno da bi Tribunalu bilo omogućeno da tokom pet godina traži tako beznačajne svedoke"). Možda je Bakali bio zapravo prestrogo osuđen, jer nije on bio beznačajan nego je bilo zaista teško dokazati tezu o "aparthejdu" na Kosovu pre početka sukoba. 

MORA se, ipak, priznati da odnos Beograda prema kosovskim Albancima nije bio idealan, ali je (do početka sukoba) bio daleko od onoga kakvim se želeo predstaviti. Situacija po izbijanju sukoba je sasvim druga kategorija i pitanje da li je država Srbija adekvatno odgovorila na albanski terorizam je previše komplikovano za tekst ove dužine. Dakle, da li su u vreme mira na Kosovu i Metohiji Srbi proterali hiljadu, dve, deset, sto hiljada Albanaca, ubijali ih i kidnapovali? Ne. Da li su im palili džamije, kuće i rušili groblja? Ne. Da li su ih gotovo svakodnevno hapsili i maltretirali? Moguće i verovatno. Da li su im sudili na nameštenim procesima? Takođe, moguće, ali malo verovatno. Da li su Albanci iz revolta zbog onoga što su osećali kao nepravdu i ugnjetavanje napustili institucije Republike Srbije? Jesu.

Da li se sve ovo što sam gore nabrojao dešava na današnjem "Kosovu", odnosno na "Kosovu" od povlačenja države Srbije sa tog prostora? Da. Ako je moguće da je Srbija zbog represije na Kosovu i Metohiji za vreme Slobodana Miloševića (14 godina) izgubila "moralno pravo" da tom teritorijom upravlja, da li bi, onda, moglo biti da su i kosovski Albanci izgubili to pravo otkako su pod upravom UN i "nezavisni" (deset godina duže)?