"OPROSTI MI, SLOBO" Rodić: Kao svog počeo sam da ga shvatam tek u sudnici Haškog tribunala

NEGDE na drugoj, ili trećoj godini studija, na konsultacijama sa profesorkom francuske književnosti ušao sam u debatu o Rusoovim "Ispovestima", tvrdeći, onako mlad, svojeglav i zadrt, da je on svoje delo trebalo da nazove "pravdanja", a ne "ispovesti", jer ga nije napisao da bi se suočio sa svojim grehovima (što je suština hrišćanskog pojma ispovedanja), nego da bi sebe "oprao" pred drugima, opravdao. Možda sam tada i pogrešio, to sada i nije toliko bitno. Ovoga sam se setio jer sam se našao pred dilemom da li će tekst koji sam nameravao da napišem o Slobodanu Miloševiću i svom odnosu prema njemu na godišnjicu njegove smrti čitaocima više izgledati kao "ispovest" ili kao "pravdanje". Svejedno mi je, kao uostalom i Rusou.

Kada se osvrnem na taj period od pre tridesetak godina, shvatam da je moj osnovni problem u odnosu na Slobodana Miloševića bio taj što ga nikada nisam shvatao kao "svog". Bio mi je previše crven, a premalo nacionalista, izdanak ne samo komunističkog toka nego titoizma, i kao takav morao je biti odbačen bez obzira na sve, bez obzira na to što je njegova borba tada jasno bila jedina ispravna. Sećam se lažnog osećanja koje sam imao 6. oktobra 2000. dok sam posle slabo prospavane noći izjutra išao na posao da hodam nekim drugim i novim gradom. Nažalost, nije me to dugo držalo.

Iako sam duboko verovao da je Miloševiću trebalo suditi, svakako samo pred domaćim sudom, za zla koja je, uveren sam bio, učinio pre svega nama. Kao svog počeo sam da ga shvatam tek u sudnici Haškog tribunala - kada je postalo kristalno jasno da su mu u Hagu sudili oni koji su neuporedivo gori od njega, a da bi ga domaćim sudom gonili još lošiji od tih. Ne bi se nijedan Amerikanac (osim, možda, Hilari Klinton) onako radovao sramotnom vešanju Sadama Huseina kao što mu se radovao irački ološ okupljen tog jutra 30. decembra 2006. u, ironičnog li imena, "Kampu pravda" (Camp Justice) u Bagdadu. Zato jebolje što su mu sudili i što su ga ubili tamo, pa smo sačuvani od velikog greha. Možda nam je tim činom Zoran Đinđić učinio uslugu, koliko god sramotan način ekstradicije bio.

NIJE mi mnogo trebalo da shvatim da ni u Hagu, a ni u vreme dok je bio na vlasti, Milošević nije branio sebe nego Srbiju i da je zbog toga bio toliko uspešan u tom poslu, a ne samo jer je optužnica protiv njega bila katastrofalno loše pripremljena i vođena. Od prvog svedoka Mahmuta Bakalija, posle čijeg fijaska je Ljiljana Smajlović (u tom trenutku svoje karijere još nisam smeo da je nazivam koleginicom) sarkastično upitala tadašnju portparolku Tužilaštva Florans Artman "a kada će Tužilaštvo izvesti nekog svog svedoka", pa do poslednjeg.

Da je branio samo sebe, taj posao bi mu, ipak, bio mnogo teži. Iz metafizičkih razloga, ako mene pitate. Ne verujem ni da bi imao onu energiju i upornost. Možda je odbranu i pred Haškim sudom, i pred našim naoružanim neprijateljima, pardon "zapadnim partnerima", mogao da vodi bolje, ali treba imati na umu opšte mesto da "uvek može bolje", kao i da je najlakše biti general posle bitke. Dovoljno je bio pametan da zna da, bez obzira na to kako se ponaša, odande nikada neće izaći živ i mogao je samo da se prepusti sudbini poput, na primer, Biljane Plavšić. Pravde za njega nije moglo biti, ali je mogao još nešto da učini za srpski narod.

A ZA ŠTA se borio i koliko je bio u pravu u toj borbi najbolje potvrđuje njegov, moglo bi se reći, testamentarni govor, onaj od 2. oktobra 2000. godine, u kojem je rekao "da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije" i koji sam već pominjao pre nekoliko nedelja. Milošević je tada upozorio da Zapad pokušava da celo Balkansko poluostrvo stavi pod svoju kontrolu, da je "veliki deo posla obavljen uspostavljanjem marionetskih vlada u nekim zemljama, pretvaranjem tih zemalja u zemlje ograničenog suvereniteta ili lišene svakog suvereniteta", a da je Srbija, zbog svog otpora bila izložena "svim pritiscima kojima u savremenom svetu ljudi mogu biti izloženi". "Svoje iskustvo u drugoj polovini dvadesetog veka koje velike sile imaju u rušenju vlada, izazivanju nemira, podsticanju građanskih ratova, kompromitovanju i likvidiranju boraca za nacionalnu slobodu, dovođenja država i naroda na rub siromaštva - sve je to primenjeno na našu zemlju i naš narod", dodao je on, najavljujući da će se s tim nastaviti i kad "on ode". I nastavilo se.

Pogledajte samo pod kakvim smo pritiscima da uvedemo sankcije Rusiji koje su, o tome nema dileme, suprotne nacionalnim i državnim interesima Srbije, osim ako se u obzir uzmu pretnje šta bi moglo da nas zadesi ako se ne povinujemo volji Zapada. Dilema da li nam neuvođenje sankcija više šteti ili koristi, postoji samo kada se sankcijama koje bismo mi uveli suprotstave sankcije koje bi nama bile uvedene. A i ta dilema postoji samo na praktičnom planu, ne i na onom, da opet upotrebim tu reč, "metafizičkom".
DVADESET i tri godine kasnije više ne sumnjam da sam pogrešio glasajući 24. septembra 2000. i demonstrirajući 5. oktobra. Daće Bog da opet grešim.