STIDIMO SE DOMAĆIH VELIKANA PERA? Šest godina smo bez nagrade za najčitaniju knjigu savremenog srpskog pisca
SAMA činjenica da već šest godina ne postoji nekada prestižna nagrada za najčitaniju knjigu savremenog srpskog pisca, a više od dve decenije dodeljuje se priznanje za najčitanije delo stranog autora - predstavlja tužni paradoks nad kojim se valja zamisliti.
Foto N. Skenderija
I otvara pitanja: zašto se "stidimo" naših knjigoljubaca koji su skloni književnim hitovima? Šta može biti loše u tome što se korisnici biblioteka odlučuju za romane koji na nepretenciozan i pitak način govore o našoj prošlosti i sadašnjosti bez ikakve ambicije da to budu dela za lektire i udžbenike?
Da nije takvih bestselera, od kojih dobrim delom i žive izdavačke kuće, bilo bi znatno manje i onih kapitalnih književnih ostvarenja. Pritom, poznato je da mladi knjigoljupci ulaze u svet književnosti upravo preko popularnih stranica, da bi se kasnije neki od njih opredelili i za drugačiju literaturu.
Nagradu za najčitaniju knjigu Narodna biblioteka Srbije ustanovila je 1974. i uspešno negovala na osnovu izjašnjavanja biblioteka širom zemlje. Od 2006. do 2015. načinjena je "vratolomija" po kojoj su o priznanju odlučivali ne čitaoci, već probrani žiri kritičara koji je od najpopularnijih birao - najbolje. Čitaoci su, dakle, bez pardona gurnuti u drugi plan, jer su njihovi ukusi mogli biti "sumnjivi". To, naravno, ne znači da je NBS dužna da obnovi nagradu, ali kako da se niko ne nađe da produži njen život.
Priznanja kojima su se dičili i u biografije stavljali takvi velikani kao što su Crnjanski, Bulatović, Ćosić, Selenić, Pavić, Tišma, Kapor, Nenadić... Konačno, ne mora i ne treba da se ta nagrada diže na nivo naših najznačajnijih književnih priznanja, ali je besmisleno bežati od interesovanja čitalaca, ma kakva bila. To, najzad, može da bude i deo slike našeg savremenog kulturnog trenutka.