BRATSTVO
DA je u našu pozorišnu zajednicu, kojim slučajem, stigla vest o targetiranju nekog teatra na Kamčatki ili Obali Slonovače, verovatno bi se njeni glasnogovornici brzo organizovali (makar na društvenim mrežama) i solidarisali sa kolegama u drugom delu sveta.
Novosti
Ništa čudno, jer je jedno pozorišno bratstvo, a pravo na postojanje i umetničko stvaralaštvo podjednako je važno na svim meridijanima, bez obzira na razlike. Pogotovo su Beograd i Bitef voleli da se ponose činjenicom da su i u vreme Hladnog rata bili mesto susreta Zapada i Istoka, bez predrasuda.
Zašto onda pozorišni Beograd ćuti, kada se iz Prištine odapne strela (ne bilo kojeg) dramskog pisca, već jednog od "najliberalnijih Albanaca" Jetona Neziraja na srpski teatar u egzilu - Narodno pozorište Priština sa privremenim sedištem u Gračanici? Zašto je i slepo i gluvo kada teatar najobespravljenije manjine evropskog kontinenta apeluje da se oglase, obaveštavajući o Nezirajevom tekstu "Pozorište kao politička mašinerija (1)" u kom ih optužuje da postoje "iz sasvim ideoloških razloga, da služe hegemonističkim apetitima Vlade Srbije"?
Istine radi, posle nekoliko dana u našem listu podržala ih je Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije i tek poneki časni pojedinac. Priča iz Gračanice otišla je i na sve moguće medijske adrese, ali ju je veći deo stavio "na ignor" - upravo onaj koji ne propušta da izvesti o svakom dolasku prištinskog "slobodoumnog" umetnika u Beograd.
Ima li objašnjenja za ovakav postupak? Ima. I odgovor je veoma banalan: politika "nezameranja" i lična korist, nažalost, ona su kabanica koja je uvek preča od košulje - pogotovo na golim leđima malog gračaničkog teatra.