NEĆE MOĆI: Farenhajt 451 u Ukrajini

ZAMISLITE da je neko nekada u afirmativnom duhu napisao sledeće: "Stotine ljudi čeka u podrumu koncentracionog logora Aušvic da bude pretvoreno u kašu. Ljude, od Jevreja, preko Roma, do Rusa i Poljaka predale su njihove komšije želeći da okrenu leđa zajedničkom životu i okrenu se životu u okviru sopstvene nacije. Ti ljudi biće pretvoreni u sapun, abažure za lampe, njihovi zlatni zubi biće povađeni, a profit će poslužiti za ratni napor." Koliko god ovo strašno zvučalo, ta užasna istina je zadesila milione ljudi. Da je Treći rajh pobedio, verovatno bi se to smatralo dobrim, ali na sreću nije.

Ne verujem, međutim, da je u vreme trajanja rata ikome u nacističkoj Nemačkoj ovako nešto palo na pamet da napiše, ili kaže. Ni notornom Julijusu Štrajheru, glavnom uredniku nacističkog nedeljnika "Šturmer", ni ministru informisanja Jozefu Gebelsu. Danas, u jeku rata koji sve više nalikuje Drugom svetskom, američki Ej-Bi-Si njuz s oduševljenjem piše nešto vrlo slično: "U podrumu knjižare Sjajvo u Kijevu, stotine knjiga na ruskom jeziku na gomili čeka da bude pretvoreno u kašu. Knjige - od klasika ruske literature, detektivskih romana prevedenih na ruski i sovjetskih udžbenika - donirali su Ukrajinci koji su okrenuli leđa ruskoj kulturi da bi prigrlili sopstvenu. Knjige će biti reciklirane i pretvorene u tekstove na ukrajinskom jeziku, ili druge proizvode, a profit će biti upotrebljen za podršku ratnom naporu."

NE MOŽE se praviti poređenje između ljudi i knjiga, pomisliće neki i zameriti mi preuveličavanje koje prevazilazi svaku granicu dobrog ukusa. Možda su u pravu, ali neka to prvo objasne nemačkom protestantskom teologu Ditrihu Bonheferu, koji je u jeku nacističkog spaljivanja knjiga javno podsetio na proročke reči pesnika Hajnriha Hajnea da "tamo gde se spaljuju knjige, na kraju će se spaljivati ljudi", pa je život okončao u koncentracionom logoru Flosenburg, verovatno spaljen. Uostalom, u verodostojnost tih reči nas je na tragičan način uverila i istorija. Mora se pak priznati da je u modernoj Ukrajini proces bio obrnut - tamo su odmah krenuli od ljudi (na primer onih spaljenih u Domu sindikata u Odesi 2. maja 2014. godine), pa prešli na knjige.

Da bi svojim čitaocima ovo učinili prihvatljivim, novinari Ej-Bi-Si njuza ističu da oko 75 tona knjiga, odnosno oko 150.000 naslova (bilans od jula) nije spaljeno nego "reciklirano" i citiraju preduzetnicu Nađu Kibenko koja predvodi poduhvat: "Mi knjige ne spaljujemo, mi im samo dajemo drugi život." Onda je sve u redu! Reciklaža je u modernom svetu sasvim prihvatljiva, povoljna i poželjna. Čak je i ekološki pozitivna, jer se ne ispušta prokleti ugljen-dioksid u atmosferu, pa se ne doprinosi efektu staklene bašte i zagrevanju Zemlje. Da je danas živ, Hajne bi verovatno morao da objašnjava da tamo gde se recikliraju knjige, sutra će se reciklirati ljudi.

Da stvar bude još luđa, spaljivanje, pardon, reciklažu knjiga danas ne podržavaju samo ukrajinski ekstremisti i moderni američki "šturmeri", nego čak i udruženja kojima bi knjige trebalo da su svetinja nad svetinjama, poput PEN Amerika, koje deklarativno za cilj ima "da slavi i brani slobodu izražavanja" kroz promociju književnosti i ljudskih prava.

E, taj PEN Amerika je u decembru 2022. objavio da se "vodi kulturni rat" i da "Putin ne želi samo da kontroliše ukrajinsku teritoriju, nego da izbriše ukrajinsku kulturu i identitet".

DA JE napad najbolja odbrana, opšte je mesto i stoga je neophodno preći u ofanzivu. Kako ćemo to uraditi? Pa tako što ćemo mi prvi uništiti rusku kulturu, spaliti, pardon, reciklirati njihove knjige, iseći njihove spomenike (koji se verovatno takođe mogu reciklirati) i tako možda dobiti priliku da pobedimo u tom kulturnom ratu. Problem je, međutim, što nije poznato da je Putin spalio ijednu knjigu, ili uništio ijedan spomenik koji pripada nekoj "drugoj kulturi". Osim, naravno, ako PEN Amerika, Ej-Bi-Si njuz i slični kulturnim ratom ne smatraju jedan od deklarisanih ciljeva Specijalne vojne operacije - denacifikaciju.

Kao i svaki rat, i ovaj kulturni ima svoje vojnike. Ej-Bi-Si njuz u svojoj reportaži citira jednog od njih, studentkinju iz Kijeva Oleksandru Kovalenko, koja kaže da joj se "ruski jezik gadi". Jedan od oficira u tom ratu, šefica Ukrajinskog foruma u tink-tenku Četam haus, za Ej-Bi-Si njuz objašnjava: "Oni žele da prekinu sa svim što ima veze s ruskim svetom, bilo da se radi o jeziku, kulturi, pa čak i verskom kalendaru." "Reciklirane knjige u Kijevu su samo jedan simbol ovog" kulturnog rata, navodi američki medij, dodajući da su "promenjena i imena ulica i trgova i srušene statue sovjetskih lidera". A čime su zamenjena ta imena i statue? Imenima i statuama onih koji su se i u prošlom izvlačenju proslavili spaljivanjem ljudi i knjiga poput Stepana Bandere i Romana Šuheviča.

"Mora da ima nečega u tim knjigama, stvari koje ne možemo ni zamisliti, zbog kojih bi žena ostala u kući u plamenu; tu mora biti nečega, ne ostaješ ni zbog čega", misli su kojim započinje osvešćavanje glavnog junaka Gaja Montaga iz kultnog romana Reja Bradberija "Farenhajt 451". Montag je u distopijskom svetu koji opisuje Bradberi bio vatrogasac, a pošto u tom svetu više nije bilo požara, njegov zadatak je bio da spaljuje knjige (i ponekad ljude). Distopija je stigla u Ukrajinu. Sa Zapada.